ПОЕЗИЈА ЂУРЕ ЈАКШИЋА

КРОЗ ПОНОЋ НЕМУ


МИЛА


ПОЕЗИЈА ЂУРЕ ЈАКШИЋА

Ђура Јакшић: ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови — Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, — Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело, презирућ, Душмана чекат чете грабљиве. И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати... Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ Ђура Јакшић: НА ЛИПАРУ Jесте ли ми род, сирочићи мали?  Ил’ су и вас, можда, јади отровали?  Или вас је, слабе, прогонио свет —  Па дођосте само да, кад људе знамо,  Да се и ми мало боље упознамо,  У двопеву тужном певајући сет?...  Ми смо мале,  Ал’ смо знале  Да нас неће  Нико хтети,  Нико смети  Тако волети,  Као ти —  Ћију ћи!  Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место срца, ухватио лед. С белом булом, Са зумбулом, Шарен-рајем, Рајским мајем, Цвећем, миром, Са лепиром, Летимо ти ми Срца топити — Ћију ћи!  Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај.