Smederevska jesen, 8.9.2018.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ЗА web -АЛАТЕ

АНКЕТА КОРИШЋЕЊА ИНТЕРНЕТА

Питања кориштена у интервјуу

1. Имаш ли рачунар и где је смештено у твоме дому? Ако га немаш, где се служиш

рачунаром?

2. Колико се сати сваки дан користиш рачунаром?

3. Нека деца кажу да на интернету постоји ;чет, форум, блог, Фејсбук. Јеси ли видео нешто од тога? Имаш ли ти нешто своје од тога отворено?

4. Нека деца кажу да су добијала увредљиве и ружне поруке на интернету. Знаш ли ти да је неко дете вријеђало друго дете преко интернета? Опиши.

5. Да ли се некада догодило да те неко увредио на интернету због чега си био љут па си му одговорио? Како си му одговорио?

6. Нека деца ми кажу да су видела непристојне садржаје на интернету и то им се није свидело. Јеси ли ти што непристојно видео или добио? Опиши. Знаш ли од кога си добио?

7. Имаш ли мобилни? Колико се сваки дан користиш мобителом?

8. Нека деца добијају ружне поруке или позиве на мобилни и то их може повредити.

Јеси ли ти некада добио такво нешто? Опиши.

9. Знаш ли да је неко дете вређало друго дете преко мобилног телефона? Опиши.

10. Да ли се некоме потужио ако си добио неку непристојну поруку или садржај на мобителу или Интернету? Коме? Шта је та особа рекла?

11. Добијаш ли чешће непристојне садржаје који те могу увредити на мобилном телефону или на

интернету?

12. Има ли још нешто што ми желиш рећи о употреби мобилног телефона и интернета?

СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ

ИНТЕРНЕТ

Интернет – скуп милиона рачунара широм света повезаних у мрежу ради размене података међу корисницима

 WWW - World Wide Web – једна од сервиса на Интернету уз помоћ које претражујемо веб странице (скуп HTML докумената повезаних хипервезама)

 HTTP – Hypertekst Transfer Protocol - протокол (правила) који омогућава пренос информација које се налазе на вебу

 URL – Uniform Resource Locator - веб адреса одређеног објекта (веб странице, слике, Word или .PDF документа) објављеног на Интернету

 FTP – File Transfer Protocol – начин преноса података сa једног рачунара на други преко Интернета

 Хипервеза, везa, линк (Hyperlink) – део текста или графике на веб страници, коју кад притиснемо, будемо одведени на:

o други део унутар исте веб странице, или

o другу веб страницу

 Састав веб адресе, нпр. http://www.google.rs

o http: - протокол (правила преноса)

o www – врста услуге, страница је на вебу

o google – име домена (рачунара)

o .rs – највиши интернет домен

 Домен: - електронска идентификација на Интернету

o комерцијални (.com, .net, .org, .biz)

o интернационални (.rs, .si, .it, de…)

o некомерцијални (.edu, .mil, .gov)

 Интернет прегледач

o софтвер (програм) који омогућава прегледање веб страница

o најкоришћенији: Mozilla Firefox, Opera, Internet Explorer Google Chorme…

 Претраживач Веба

o садржи категоризацију садржаја многих веб страница

o упишемо жељени појам, претраживач ће претражити веб и приказати резултате (веб странице, слике, документе) који су најрелевантнији за уписани појам

o Најпопуларнији претраживачи: www.google.com , http://www.pogodak.rs/ , www.yahoo.com, www.bing.com

 Колачићи (cookie) – текстуална датотека коју веб страница чува на нашем рачунару ради лакше комуникације између корисника и страница

 Приручна или међумеморија (cache) – фолдер на тврдом диску у којем се чувају сви објекти које смо посетили на вебу

o омогућава: брзо отварање странице следећи пут и читање странице offline (тј. док нисмо прикључени на Интернет)

 Пружалац Интернет услуга (Internet Service Provider – ISP) – компанија која омогућава приступ Интернету за своје кориснике; нпр. Телеком, EUnet

 Стварно једноставне вести (Really Simple Syndication – RSS) – олакшана могућност преноса неке информације (вести, уноса у блог и сл.) објављене на веб страници на стандардизовани начин (обично: наслов, реченица две чланка, као и веза на страницу

на којој се налази цео чланак). Претплатом на RSS s с различитих веб страница, корисници су обавештени о новостима без одласка на дотичне странице

 Подкаст – дигиталне датотеке које садрже аудио или видео запис

 СИГУРНОСТ

 приступ неким страницама је могућ само унапред одређеним корисницима који имају потребно корисничко име и лозинку

 ознаке сигурног веб места: веб адреса започиње са „https“, симбол катанца на траци за уписивање адресе

 електронски сертификат- претвара наш податак у шифру како би га заштитио од злоупотребе (нпр. број кредитне картице)

 енкрипција (шифрирање) – заштита електронске поште како би је могао примити и прочитати само одређени прималац, а за остале је нечитљива

 злонамерни програм (malware): рачунарски вируси, црви, тројанци, шпијунски програми (spyware)

 spyware – шпијунски програм који се инсталира на рачунар преко Интернета и шаље наше податке аутору

o потребно је имати инсталиран anti-spyware програм; нпр. Ad-Aware; Spybot Search & Destroy

 због опасности преузимања датотека с Интернета, препоручује се:

o размењивати датотеке само с поузданим особама

o користити ажурирани (обновљен најновијим дефиницијама вируса, скинутим с Интернета, како би исти били препознати и заустављени на време) антивирусни софтвер за заштиту рачунара

o не отварати прилоге електронске поште примљене од непознатих пошиљалаца

 опасности остављања података на Интернету:

o остављањем е-мејл адресе излажемо се каснијем добијању спам-a (нежељена електронска пошта)

o могућа је крађа броја кредитне картице коју користимо за куповину путем Интернета

 опасности повезане са online активностима су: ненамерно одавање личних података, претње или досађивање, напади грабљиваца

 програми који омогућују родитељима надзор (parental control) у виду:

o праћења посећених веб страница,

o ограничења за прегледавања веба ,

o ограничења за рачунарске игре,

o временских ограничења коришћења рачунара

 Заштитни зид (Firewall)

o програм који контролише и штити улазе (портове) у рачунару, дозвољава само овлашћене покушаје приступа рачунару

o оперативни систем Windows XP с надоградњом и новији имају у свом саставу заштитни зид

КОРИШЋЕЊЕ ВЕБА

Попуњавање образаца на Интернету

 између поља за унос текста крећемо се притиском левог тастера миша на поље за унос или тастером Tab

 на крају потврдимо унесено притиском на дугме Потврди или Submit

Претраживање веба употребом претраживача

 уписујемо тражени појам, а претраживачи нам приказују странице где се он налази

· најпознатији претраживачи:

o Google http://www.google.rs o Yahoo http://www.yahoo.com

o Bing http://www.bing.com o MSN http://www.msn.com

ЕЛЕКТРОНСКА КОМУНИКАЦИЈА

 сервис кратких порука (Short Messages Service - SMS) је услуга слања текстуалних порука дужине до 160 знакова

 на Интернету постоје услуге којима се можемо користити, а које омогућују комуникацију у реалном времену, могућност да се види ко је све на вези (online), ниска цена, могућност преноса датотека:

o слање истовремених порука (Instant Messaging – IM) - Google Talk, Skype, Windows Live Messenger, Yahoo! Messenger

o гласовна комуникација преко Интернета (Voice over Internet Protocol –VoIP) – омогућава пренос гласовне комуникације преко интернетске мреже, у већини случајева омогућава бесплатно телефонирање са рачунара на рачунар, као и јефтиније телефонирање с рачунара на мобилне телефоне и фиксну линију

Виртуалне (online) заједнице

 друштвена веб места (social networking websites): Facebook, Bebo, Twitter, G+, MySpace, LinkedIn, Nexopia, Hi5, Tagged, XING, Orkut итд.

 Интернет форуми – Крстарица, B92.net, Бурек итд.

 мрежне рачунарске игре (multiplayer games): Anarchy Online, Guild Wars, World of Warcraft итд.

 собе за разговор (chat rooms)

Електронска пошта (e-mail)

 пренос текстуалних порука уз које можемо послати документе било којег програма, осим извршних програма (екстензија .exe)

 структура адресе електронске поште: име на кога је пошта адресирана, знак @ као и име рачунара на Интернету на којем ће пошта бити испоручена примаоцу, нпр. pera.peric@gmail.com , c3po@telekom.rs

 предности система базираног на електронској пошти: брзина доставе, ниски трошкови, флексибилност коришћења сандучета за пошту на веб страницама

 правила пристојности на Интернету (netiquette) као: коришћење прецизног и кратког наслова поруке, кратки одговори , провера правописа и граматике

 остављањем мејл адресе на Интернету излажемо се могућности примања нежељене електронске поште (spam)

 приликом отварања порука или прилога уз поруке од непознатих пошиљалаца излажемо наш рачунар опасности заразе вирусом; неопходно је имати инсталиран антивирусни програм

 пецање (phishing) – превара у којој се на лажној веб страници траже поверљиви подаци (бројеви кредитних картица, кориснички подаци, шифре итд.); нпр. идентична копија странице неке познате банке

 дигитални потпис – осигурава да порука није промењена на путу од пошиљаоца до примаоца, и гарантује идентитет пошиљаоца поруке

Листа прималаца – дистрибуциона листа

 листа више контаката уједињених у једној листи

 креирање нове листе: на менију Датотека (File) одаберемо опцију Ново (New) и затим Дистрибуциона листа (Distribution list); унесемо име листе и додамо контакте преко алатке Select members; на крају притиснемо дугме Сачувај и затвори (Save and close)

 1 Dobre strane Interneta

Internet ima puno dobrih strana. Navodimo samo neke:

o    UČENJE (eLearning, video konferencije, e-biblioteke, kolaboracija...)

o    POSLOVANJE (online zapošljavanje...)

o    BRZA DOSTUPNOST INFORMACIJAMA (nauka, vesti, razmena e-mail-ova...)

o    BESPLATNI SADRŽAJI

o    BRZA I LAKA KOMUNIKACIJA

o    KUPOVINA PUTEM INTERNETA (plaćanje računa, online kupivina-prodaja..)

o    E-UPRAVA (dokumenta, zahtevi, obrasci...)

o    PODSTIČE RAZVOJ KREATIVNOSTI

o    IZVOR IGARA I ZABAVE

o    POVEZUJE LJUDE .....

Šta biste dodali na spisak?

2 Istraživanje

Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo u 16 gradova u Srbiji je sprovelo istraživanje nad 509 učenika osnovnih i srednjih škola o tome kako koriste Internet. Pokazalo se da:

o    21% učenika nema kod kuće Internet;

o    57% učenika provodi majmanje 5 sati na Internetu tokom nedelje, ali deca malo i uglavnom nekvalitetno provode vreme na Internetu;

o    najčešće Internet koriste za zabavu: chat (14%), gledanje spotova (16%), dok 12% učenika surfuje Internetom bez prethodnog plana; igranja igrica (17%),  a  za edukaciju ga koristi svega (16%);

o    Facebook  profil ima otvoren 73% ispitanih; 21% ima otvoren nalog na MySpace; 

o    je 31% učenika lično upoznalo osobu koju je prvi put upoznao na Internetu;

o    34% učenika na čatu priča sa nepoznatom osobom;

o    12% učenika u Srbiji u listi svojih prijatelja na Facebook-u ima roditelje;

o    je 31% učenika izjavilo da njihovi roditelji ne znaju šta oni rade na internetu;

o    iako je 85% ispitanih izajvilo da nije doživelo neugodnosti na globalnoj mreži, ostalih 15% kao najčešće neprijatnosti koje su doživeli na Internetu navode šikaniranje, uvrede, lažno predstavljanje i „startovanje“ od strane starijih osoba“

Pogledajte ovaj interesantan video o čoveku novog doba: https://vimeo.com/11134361

3 Zloupotrebe Interneta

Uz sve dobre strane Internet je otvorio nove oblike nasilja, agresije i opasnog uticaja. Pri tome su deca najugroženija.

Najčešće opasnosti koje vrebaju na Internetu su:

o    ZLOUPOTREBA

o    VRŠNJAČKO NASILJE

o    NESMOTRENOST

Postoje osobe koje zlouputrebljavaju mogućnosti Interneta. Njih nazivamo “Predatori “ na mreži (zlostavljači ili silovatelji). Oni:

o    imaju mnogo veće informatičko znanje od dece i životno iskustvo.

o    vrlo lako manipulišu sa dečijim osećanjima I potrebama.

o    lažno predstavljanje –vezano za pedofiliju.

Tehnike rada predatora:

o    Predatori koriste informacije koje dobiju od vas da bi stekli vaše prijateljstvo i poverenje.

o    Predator se predstavilja kao vršnjak jer osim ako ne poznajete nekoga lično, nikad ne možete da znate ko su ljudi na Internetu zaista.

Procenjuje se da svako peto dete u Evropi doživi neki oblik seksualnog zlostavljanja ili eksploatacije, a poslednjih godina rizik stalno raste zbog sve češće zloupotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT).

Samo 15% dece  misli da svako može postati žrtva. Međutim, realnost je drugačija. Svi su potencijalne žrtve, zbog:

o    LAKE DISTRIBUCIJE PROPAGANDNOG  MATERIJALA

o    LAKOG PRISTUPA ŽRTVI

o    LJUDSKE RADOZNALOSTI

o    ŽELJE ZA PRIPADNOST GRUPI

o    TRGOVINE LJUDIMA, DECOM (TRAFFICKING )

Regrutovanje žrtava se radi preko Interneta i za svakog postoji realna opasnost jer su mamci podešeni prema ciljnoj grupi: romantični sastanci sa nepoznatom osobom, ponuda za posao, bolji život,  ....

4 Oblici zloupotrebe Interneta

PEDOFILIJA

Pedofilija - seksualna nastranost, tj. seksualna sklonost odraslih prema deci istog ili suprotnog pola.

Pedofili žive sasvim “normalan” društveni život, imaju posao, prijatelje, porodicu, decu.

Pedofilija je postojala i pre pojave interneta – ali sada im je mnogo lakše da dodju do deteta.

Naprave lažni profil obično njihovog vršnjaka I počnu da četuju sa detetom. Kako da dete zna da li je iza ekrana zaista njegov vršnjak ili neko mnogo stariji?

ONLINE ZAVOĐENJE

Koristeći chat sobe, e-mail, chat programe (instant messaging), blogove, čak i online igrice, stariji stranci mogu da uspostave 1-1 pristup deci.

“Udaljenost” i dečije naivno poverenje mogu da navedu decu da zaborave da su ovi ljudi stranci...a mnogi od njih su veoma dobri u lažnom predstavljanju.

DECA IMAJU PRISTUP PORNOGRAFIJI

Pornografija može lako da bude dostupna deci online.

Dete koje ne može da pregleda seksualno eksplicitni magazin u radnji, može da vidi pornografske fotografije i snimke na Internetu.

Nepristojni materijal, koji je ilegalan i za odrasle, može lako da se pronađe online.

Prirodno je da su deca radoznala, ali se moramo složiti da Internet nije najbolje mesto gde treba da uče o seksualnosti.

Dečaci koji gledaju pornografiju teže će ostvarivati uspešne emotivne veze kada porastu, ali će češće upražnjavati neobavezni seks, rezultati su istraživanja o pornografiji koje je sprovedeno u 12 zemalja.

POSTAVLJANJE FOTOGRAFIJA

Danas se sve postavlja na internet. Deca stavljaju svoje i fotografije svojih drugara bez pitanja i dozvole.
Oni ne znaju da za to mogu krivično da odgovaraju.

KRIVIČNI ZAKON SRBIJE

Prema važećim propisima kažnjivo samo pravljenje i distribuiranje dečje pornografije, i to dece do 14 godina.
"Izmenama KZS 2009. godine uvodi se novo krivično delo - posedovanje dečje Internet-pornografije, za koje preti kazna do tri godine zatvora",

Zakonom je za posedovanje dečjeg pornografskog Internet materijala zaprećena kazna do tri godine zatvora, dok onima koji slikaju decu u kompromitujućim pozama preti kazna do pet godina zatvora.

SEKTE NA INTERNETU

Žrtve sekti mogu biti svi!

 Sekte imaju različite orjentacije i pristupe:

o    TINEJDžERSKI (rešavaju probleme ljubavi, nerazumevanja sa roditeljima, predlažu putovanja...)

o    POSLOVNI (obećavaju uspehe u životu, visoke škole, poslove na uticajnim mestima...)

o    PORODIČNI (bave se decom iz problematičnih porodica, razvedenih roditelja, sa socijalnim problemima...)

Svako dete se može pronaći u jednoj ili više navedenih grupa.

5 Šta je nasilje?

o    O nasilju govorimo kada neko nekog namerno povredi i učini da se oseća loše.

o    Znači, nasilje je kada neko povredi nečije telo ili osećanja.

o    Može biti psihičko ili emocionalno, seksualno, verbalno.

o    Nasilje može da se desi svakome, i deci, ali i odraslima.

o    Ako se neki oblik nasilja veoma često ponavlja istoj osobi, onda kažemo da je to zlostavljanje.

o    Kada je peč o nasilju nad decom, ono može da bude nasilje od strane odraslih, kao i od strane same dece.

o    Kada deca nad drugom decom vrše nasilje, to je vršnjačko nasilje

o    Nasilničko ponašanje može da dovede do velikih fizičkih, emocionalnih i psiholoških posledica po žrtvu.

o    Emotivne teškoće nastale kao posledica ovakvog maltretiranja mogu imati potencijalno dugoročni negativan ishod za psihološko zdravlje i samopoštovanje pojedinca koji je nasilju izložen jer u mnogim slučajevima posledice maltretiranja ne nestaju tokom vremena.

6 Vršnjačko nasilje

Vršnjačko nasilje je društveni fenomen koji je prisutan mnogo generacija unazad.

Brojni su oni koji su na neki način tokom školovanja bili izloženi u manjoj ili većoj meri maltretiranju od strane vršnjaka.

U slučajevima vršnjačkog zlostavljanja maltretiranje u online okruženju često je indikator postojanja maltretiranja u stvarnom životu. Ovaj vid maltretiranja uglavnom sprovodi osoba iz  neposrednog okruženja žrtve (škole, komšiluka isl.) koja  žrtvu  poznaje (često su u pitanju i bivši dobri prijatelji ili bivši partner). Takođe  to  može raditi i treća osoba, u dogovoru sa nekim ko žrtvu poznaje.

Najčešće se koristi Facebook za otvaranje grupa tipa: „Ko mrzi tog i tog neka...”

Grupe se otvaraju iz različitih (uglavnom dečjih) razloga: debeo, mršav, kratka kosa, ružne patike, štreber, zato što neko ima plavu jaknu itd... Možete samo pretpostaviti kako je tom detetu koje dođe na Fejs i sazna da postoji preko 100 druge dece koja ga mrzi.

Neverovatno je da se dešava da tri starija dečaka tuku mlađeg, a da oko njih stoji 20-tak drugih učenika koji to SAMO snimaju.

7 Šikaniranje

NEKI OD ZNAKOVA DA DETE TRPI ŠIKANIRANJE

o    Žale se da ih druga deca ili grupa dece ne vole

o    Preokupirani su pitanjima koja se tiču drugarstva

o    Nisko samopouzdanje. Osećaju da nisu dobri koliko i ostali

o    Ne žele da idu u školi ili na druge aktivnosti

o    Provodi dosta vremena za kompjuterom ili odgovarajući na poruke na telefonu i vidno je uznemireno posle toga;

o    Naglo prestane da koristi kompjuter ili mobilni telefon;

o    Izbegava da razgovara o svojim online aktivnostima;

o    Zatvara aktivan prozor kada neko uđe u sobu;

o    Ima problema sa spavanjem;

o    Naglo slabiji uspeh u školi

o    Ne oseća se dobro, ima glavobolje, probleme sa stomakom.

o    Neraspoloženo je, depresivno i tužno.

o    Naglo prestane da se druži sa prijateljima sa kojima se do tada družilo.

NEKI OD ZNAKOVA DA DETE ŠIKANIRA DRUGU DECU

o    Ponaša se kao da je njihova grupa drugara superiornija u odnosu na ostale

o    Provodi puno vremena za računarom u svojoj sobi

o    Sakriva svoje aktivnosti na računaru

o    Hvali se da koriste Internet da bi pravio šale na tuđi račun ili krade drugoj deci šifre

o    Konstantno ismevadrugu decu

o    Pravi problem u školi ili u nekoj drugoj zajdnici, tako što koriste računar za neprikladne svrhe.

KAKO REŠITI PROBLEM ŠIKANIRANJA?

 PRVO SE OBRATITE RODITELJIMA!

o    SAČUVAJTE DOKAZ  – ovo je bitno  za identifikaciju siledžije.

o    Obratite se školi – direktoru, ped.-psihološkoj službi .

o    Tražite pomoć od provajdera servisa

o    Ako možete da identifikujete siledžiju, kontaktirajte njega i/ili njegove roditelje (pozovite roditelje tog deteta)

o    U ozbiljnim slučajevima tražite pomoć od policije.

8 Elektronsko nasilje (Cyber Bullyng)

Elektronsko nasilje uključuje bilo kakav oblik slanja poruka putem Interneta ili mobilnih telefona koji ima za cilj povređivanje, uznemiravanje ili bilo kakvo drugo nanošenje štete licu koji ne može da se zaštiti od takvih postupaka.

Pojavljuje se u obliku tekstualnih ili video poruka, fotografija ili poziva, i uključuje: uznemiravanje, uhođenje, vređanje, širenje nasilnih i uvredljivih komentara, slanje pretećih poruka i slično.

Oblici u kojima se pojavljuje:

o    sadržaji koji duže i kontinuirano vređaju ličnost žrtve

o    neovlašćeno slanje fotografija žrtve i manipulacija tim fotografijama ili nekim  drugim privatnim sadržajima o žrtvi

o    otvorena ili prikrivena pretnja žrtvi

o    podsticanje na upotrebu govora mržnje i nasilja

o    iskorišćavanje žrtve u seksualnoj konotaciji

o    insinuiranje ili otvorena povreda seksualnosti žrtve.

E-nasilje se najčeće javlja kod mladih, odnosno deca uzrasta od 10 do 19 godina su uglavnom i počinitelji i žrtve e-nasilja. Uglavnom je reč o vršnjačkom nasilju preko Interneta ili mobilnog telefona a u svetu je poznato kao cyberbullying (sajberbuling).

Cyberbullying se dešava kada maloletno lice:

• Šalje uznemiravajuće poruke mobilnim telefonom, e-mailom ili na četu

• Ukrade ili promeni lozinku za e-mail ili nadimak (nick) na četu

• Objavi privatne podatke ili neistine na četu, blogu ili Internet stranici

• Šalje uznemiravajuće slike putem e-maila ili MMS poruka na mobilnom telefonu

• Postavlja Internet ankete o žrtvi

• Šalje viruse na e-mail ili mobilni telefon

• Šalje pornografiju ili neželjenu poštu na e-mail ili mobilni telefon

• Lažno se predstavlja kao druga osoba ili kao dete.

9 Saveti za učenike

NIKAD NE ODGOVARAJ NA NEPRIKLADNU PORUKU

Ako te neko maltretira dok si onlajn, kaže ti nešto neprimereno ili čini da se osećaš nelagodno, nikad ne odgovaraj, već reci odrasloj osobi od poverenja.

I zapamti nije tvoja krivica kad dobiješ vređajuću ili neprikladnu poruku.

NE SMEMO BITI  NESMOTRENI!

NE KOMUNICIRAMO SA LJUDIMA KOJE NE POZNAJEMO U STVARNOM ŽIVOTU

PROVERAVAMO  IDENTITET OSOBE SA KOJOM KOMUNICIRAMO PREKO INTERNETA

ŠTITIMO SVOJU ŠIFRU

NE POSTAVLJAMO  SVOJE FOTOGRAFIJE NA INTERNET

SASTANCI SA “NEPOZNATIM” NAS  MOGU KOŠTATI ŽIVOTA

NIKADA NE MOŽEMO  DA BUDEMO SIGURNI KO JE SA DRUGE STRANE EKRANA

RAZGOVARAMO SA RODITELJIMA

NIKAD NE ODAJ LIČNE INFORMCAIJE!!!

Nikad nemoj da ostavljaš po Internetu lične informacije o sebi, niti o tvojim roditeljima i prijateljima, kao što su imena, adrese, telefonski brojevi, ili ime škole ili e-mail ukoliko nisi siguran ko je osoba sa kojom komuniciraš.

 U toku prošle godine zahvaljujući informacijama koje su videli na vašim statusima (“Otišao sam sa roditeljima na more, neću biti dve nedelje kući”) lopovi su uspeli da opljačkaju više od 20 stanova.

ZNACI UPOZORENJA

Kada neko pokuša da te izoluje od tvojih roditelja i prijatelja

Okrenu te protiv roditelja

Nateraju te da čuvaš tajne

Šalju neprikladni materijal ili pričaju otvoreno o tebi neprijatnim temama

Prete ti

Ne veruj obećanjima, budi oprezan kad ti neko kaže:

“Hajde na privatni čet”

“Ja znam nekog ko može da ti sredi da postaneš najpoznatiji model”

“Deluješ tužno, reci meni ko te dirao”

“Ti si moja ljubav”

“Koji je tvoj broj mobilnog?”

“Ako ti ne uradiš ono što ja kažem, poslaću tvojim roditeljima onu tvoju sliku putem Interneta”

 SAVETI

Nikad ne skidaj (downloaduj) od nekoga koga ne poznaješ.

Instaliraj na računaru antivirusni program.

Budi oprezan kad su u pitanju PHISHING (fišing) sajtovi: ako primiš e-mail ili bulletin koji zahteva tvoj username i šifru ili te vodi do web sajta koji zahtve username i šifru, NE ODGOVARAJ!

ZAPAMTITE

Prepoznajte tehnike koje koriste online predatori da bi zaveli svoje žrtve

Odbijte zahteve za personalne informacije

Ako ste nekad u neprijatnoj situaciji dok ste online ne odgovarajte uopšte.

Prijavite roditelju ili drugoj odrasloj osobi od poverenja, sumnjivu ili opasnu osobu, koja vas kontaktira i čini da se osećate neprijatno.

PRAVILA ZA DECU

o    Stvaraj sebi bezbedne profile. NE ODAJ LIČNE PODATKE!

o    Pri četovanju i slanju brzih poruka koristi veb-sajtove za mlade, najbolje one koje imaju nekoga ko nadgleda sadržaj u sobi za četovanje.

o    Nemoj slati poruke, fotografije ili drugi material koji nekome može naškoditi.

o    Fotografije šalji samo osobama kojima veruješ.

o    Nauči kako da odbijaš i blokiraš poruke nepoznatih osoba.

o    Ignoriši nepoznate osobe, koji hoće da uspostave kontakt sa tobom.

o    Ne prihvataj sastanke sa nepoznatim osobama, iako su tvoji drugovi sa Interneta.

o    O eventualnim sastancima uvek obavesti roditelje, opreznost se isplati.

o    Ukoliko ništa ne radiš na Internetu, isključi se.

o    Putem veb kamere komuniciraj samo sa osobama koje poznaješ. Čim prestaneš da je koristiš, isključi je.

o    Nikad nemoj da ostavljaš po Internetu lične informacije o sebi, niti o tvojim roditeljima i prijateljima, kao što su imena, adrese, telefonski brojevi, ili ime škole ili e-mail ukoliko nisi siguran ko je osoba sa kojom komuniciraš.

o    U toku prošle godine zahvaljujući informacijama koje su videli na vašim statusima (“Otišao sam sa roditeljima na more, neću biti dve nedelje kući”) lopovi su uspeli da opljačkaju više od 20 stanova.

10 Saveti za roditelje

SAVETI ZA RODITELJE

o     Instalirajte softver koji štiti bezbednost vašeg kompjutera!

o    Koristite pop-up blokere i SPAM filtere!

o    Recite deci da ne odgovaraju na SPAM poruke!

o    Vodite računa o sajtovima koje koriste članovi vaše porodice!

o    Uspostavite pravila bezbednog ponašanja na internetu koja važe za celu porodicu da dete oseti da svi članovi porodice mogu da budu na razne načine izloženi rizicima zlostavljanja i onlajn uznemiravanja i da je i ono ravnopravno uključeno u zaštitu od ovakvog remećenja privatnosti!

o    Objasnite deci da i u virtuelnom svetu za sve važe ista pravila ponašanja koja važe i u stvarnom!

o    Budite uključeni, na diskretan način, u onlajn život deteta i uspostavite otvorenu komunikaciju sa njim o tome!

o    Upoznajte se sa sajtovima koje deca koriste!

o    Ograničite vreme koje vaša deca mogu da provode onlajn!

o    Budite oprezni kada uskraćujete deci pristup računaru/internetu i objasnite im zašto to radite jer može dovesti do suprotnog efekta (ako im zabranite da koriste internet kod kuće, mogu to da urade na bilo kom drugom mestu – kod drugova, u igraonicama, u školi i sl, potpuno izvan vašeg nadzora)!

o    Naučite ih da brižljivo čuvaju svoje šifre – password-e!

o    Odvratite dete od odavanja ličnih podataka preko interneta (imena, prezimena, adrese stanovanja, naziv škole u koju ide i sl)!

o    Objasnite deci da su i fotografije i snimci privatni podaci i da treba da vas pitaju ako hoće da ih postave na internet!

o    Objasnite deci rizike koje nosi komunikacija sa nepoznatim osobama putem interneta jer ne znaju koje su stvarne namere osobe koja je sa druge strane!

o    Recite im da se nikada ne sastaju sami sa osobama koje su upoznali putem interneta!

o    Objasnite detetu da su najbolji onlajn prijatelji oni koji su mu prijatelji u realnom životu!

o    Razgovarajte sa decom o maltretiranju putem interneta – cyber bullying  (naučite ih da uvek poštuju druge i da su svi dužni da poštuju njih)!

o    Naučite decu da, ukoliko se osete uvređenom, prekinu kontakt i da ne odgovaraju na uvredu, već da o njoj obaveste roditelje!

11 Softverska zaštita

Sprečavanje uznemiravanja dece preko Interneta se može uraditi preko:

o     ograničavanja pristupa računaru i Internetu

o    Postavljanja šifre na računar

o    Blokiranjem nepoželjnih veb adresa

o    Diskusijom

Prvi korak u zaštiti ličnih informacija jeste formiranje bezbednog profila. Pažljivo odaberite informacije koje ćete u njemu da nevedete. Koristite neutralnu e-mail adresu i nadimak.

o    Koristiti “jake” šifre (kombinacije malih i

velikih slova, brojeva  i znakova interpunkcije). Ne odavati šifre nikome, čak ni najboljim prijateljima. SOFTVERI ZA ZAŠTITU DECE NA INTERNETU Najbolja zaštita jeste da u svakom momentu znate sta dete radi na Internetu.U ovu svrhu mogu se koristiti softveri koji beleže šta je sve rađeno na računaru, adrese koje su posećivane, tekst koje je dete kucalo (u chat programima, dopisivanje, Fejsbuk itd) tako da ćete uvek biti u toku šta vaše dete radi. Pružaju i mogućnost zabrane, praćenja ili limitiranja određenih veb-sajtova.  Najpoznatiji program za roditeljsku kontrolu: 

o    K9WEB protection,

o    NetNanny,

o    CyberPatrolParentalControls,

o    SafeEyes,

o    SentryPC,

o    KidsWatch,

o    Time Sheriff,

o    Web Watcher,

o    Time Boss.

 Postoje i softveri koji su napravljeni kao specijalizovani web čitači za decu. To su čitači koji predstavljaju čitav jedan zatvoreni svet koji je napravljen tako da bude siguran za decu, a da im ipak dopusti da (donekle) surfuju Internetom.Najpoznatiji Veb čitači za decu:

o    Buddy Browser,

o    PikLuk,

o    My Kids browser,

o     KidZui,

o    KidRocket,

o    Surf Knight,

o    Zac Broswer.

Razvoj Interneta i e-učenje

1 I Razvoj Interneta, učenje na daljinu i e-učenje

Šta je Internet i kako se razvijao? Koje vrste servisa nam nudi Internet? Šta je elektronsko učenje i koje su njegove prednosti a šta su nedostaci? U kakvoj je vezi elektronsko učenje sa servisom Interneta, WWW-om? Kako se razvija elektronsko učenje i kakva mu budućnost predstoji? Koji alati za elektronsko učenje postoje i koji su danas najzastupljeniji? U daljem tekstu pokušaćemo da damo odgovore na ova pitanja.

Preduslovi postojanja elektronskog učenja su hardverske i softverske prirode. Sa strane hardvera potrebno je da postoji funkcionalna klijent-server arhitektura, a zatim dolazi pitanje softvera. Od strane servera, korisniku se danas nudi veliki broj servisa i alata za rad. Najčešće korišćeni i najpopularniji, već 20 godina, zasigurno je servis WWW (World Wide Web - širom sveta razapeta mreža). Preko ovog servisa, korisnici širom sveta dolaze do potrebnih informacija, razmenjuju ih, komuniciraju i postavljaju nove informacije, koje se skladište u veliki broj baza podataka kojima se upravlja preko ovog servisa.

Razvoj Interneta i e-učenje

3 Šta je WWW?

Sa pojavom World Wide Web-a 90-tih godina razvoj Interneta postaje eksponencijalan. Danas većina ljudi koja poseduje računar koristi internet da bi pristupili Webu, takođe većina firmi koristi Web za prodaju ili promovisanje proizvoda i usluga.

WWW je skraćenica od World Wide Web, što u prevodu znači „širom sveta razapeta mreža“. Videli smo da se Internet takođe definiše kao mreža.

World Wide Web je samo jedna od usluga koju pruža Internet mreža a pojavila se sa prvim postavljenim veb serverom 1991. godine. Danas, međutim WWW predstavlja veliki deo Interneta i neraskidivo su povezani. 

Sastavljen je od međusobno povezanih Web strana koje sadrže tekst, slike i animacije. Ključne komponente World Wide Web-a su hiperveze, odnosno tekstovi i slike međusobno povezani tako da korisniku omogućavaju kretanje i navigaciju ka drugim veb stranama.

Ne tako davne, 1989. godine,  u Švajcarskoj na Univerzitetu u CERN-u, profesor Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) je predložio sistem hiperteksta koji će raditi preko globalne mreže-Interneta i na različitim operativnim sistemima. Sistem hiperteksta je trebalo da reši problem stalne promene tokova informacija. Taj koncept je začetak sistema koji znamo pod imenom World Wide Web. U početku ova ideja nije naišla na veliki odjek sve dok 1990. godine profesor Li nije napisao protokol HTTP (Hypertext Transfer Protocol) zajedno sa načinom jedinstvene identifikacije svakog dokumenta na Internetu poznatog pod imenom URI (Unique Resource Indicator).

Da bi pregledao otvoreni dokument na Internetu, napravio je čitač pod nazivom „WorldWideWeb“ (kasnije promenjen u ime Nexus) a zatim je napravio i prvi web server da bi mogao da čuva ta dokumenta i da ih šalje dalje. Tokom leta 1992. studenti NCSA Univerziteta u Ilinoisu, (SAD), su modifikovali Hipertekst Tim Berners-Lija i za nekoliko nedelja su napravili softver MOZAIK (MOSAIC)  iz koga se kasnije razvio prvi čitač Interneta, Netscape. WWW je zatim naprosto eksplodirao i Internet je počeo da se širi velikom brzinom. Broj korisnika koji se ranije duplirao za godinu dana sada se udvostručuje za tri meseca.

Nije se menjao samo broj korisnika. I servis WWW se menjao i razvijao. Danas razlikujemo Web 1.0 (1991-2003), Web 2.0 (od 2004 do danas) i Web 3.0 (trenutno u razvoju) a svi oni paralelno i dalje postoje. Vremenski okviri navedeni u zagradama pokazuju kada je određena faza weba bila dominantna na tržištu.

Nije preterano ako kažemo da je Internet, a posebno World Wide Web promenio savremeni način poslovanja i življenja. Pre veb-a Internet se uglavnom bazirao na tekstu. Veb je omogućio Internet okruženje koje je vrlo interaktivno i prijatno za korisnika. Skoro da bi naš život mogli podeliti na "pre veba" i "posle veba" :)

4 Web 1.0 , Web 2.0 i Web 3.0

Servis WWW se menjao i razvijao tokom godina. Danas razlikujemo Web 1.0 (1991-2003), Web 2.0 (od 2004 do danas) i Web 3.0 (trenutno u razvoju) a svi oni paralelno i dalje postoje. Vremenski okviri navedeni u zagradama pokazuju kada je određena faza veba bila dominantna na tržištu.

Web 1.0 se odlikuje statičnim stranama, najčešće pisanim u jeziku HTML. Sadržaji takvih strana su tekst i slike postavljeni u statične okvire (frejmove). Korisnici ne mogu da menjaju sadržaj, već samo da ga čitaju i pregledaju. Zato se Web 1.0 naziva „Read Only“ veb. Sadržaj stranica kontroliše firma ili pojedinac koji je vlasnik veb sajta, ili za njih to radi ovlašćeno lice (web master). Interakcija između vlasnika sajta i korisnika skoro da ne postoji i svodi se na tekstualno popunjavanje formulara od strane korisnika, koji se kasnije mejlom prosleđuje vlasniku sajta. Na mestima gde je omogućen čet, on se zasniva isključivo na tekstu.

Korisnici koji su pristupali Internetu, u vreme kada je aktuelan bio samo Web 1.0, uglavnom su imali dial up konekcije i bilo im je veoma teško i sporo da pregledaju ili preuzimaju audio ili video sadržaje. Softver koji su korisnici imali za rad, bio je skup, nalazio se na hard disku njihovog računara i trebalo je vremena da se instalira i nauči kako da se koristi.

Termin Web 2.0 je iskovan 2004. na konferenciji pod istim nazivom. Najavio ga je Tim ORajli (TimO'Reilly iz O'ReillyMedia) nakon brejnstorming sesije koju je O'ReillyMedia imao sa kompanijom MediaLive International, a tek kasnije je ponudio definiciju značenja tog pojma. Web 2.0 po njemu znači „...korišćenje veba kao aplikacione platforme, demokratizacija veba i korišćenje novih metoda za distribuciju informacija“.

Na Web 2.0 samitu (okt. 2009 - San Francisko, SAD), Tim ORajli je govorio o Web 2.0 nakon pet godina od njegove pojave: „Kada smo (2004.) počeli konferenciju Web 2.0, počeli smo sa idejom „ Veb je platforma“. Od tada, hiljade poslovnih i milioni ljudskih života je promenjeno od strane proizvoda i servisa koji su izgrađeni na toj platformi. Ali 2009. označava prekretnu tačku u istoriji Veba. Vreme je da pokrenemo pravu snagu platforme koju smo izgradili. Veb više nije industrija za sebe – Veb je sada svet. I svetu je potrebna naša pomoć.  Ukoliko želimo da rešimo probleme koji najviše pritiskaju svet danas (zdravstvo, enerija, očuvanje okoline,...), moramo  Veb pustiti u pogon i iskoristiti njegovu snagu – njegovu tehnologiju, poslovne modele, i možda najvažnije, njegovu filozofiju otvorenosti, kolektivne inteligencije i transparentnosti. A da bi smo to uradili, moramo podići Veb na drugi nivo. Vreme je da Veb uključi realan svet. Veb upotpunjuje Svet – svet je uokviren Vebom (Web 2.0 + World = W²)^[1].

Termin Web 2.0 se povezuje sa veb aplikacijama koje dozvoljavaju deljenje informacija, interakciju i saradnju među korisnicima, dizajn koji je okrenut ka korisniku, kolaboraciju sa drugima, sinhronu komunikaciju među korisnicima.

Za krajnjeg korisnika je dovoljno da ima samo pristup Internetu i brauzer.

Šta je Web 3.0?

Mnogi stručnjaci veruju da će se brauzeri Web 3.0 ponašati kao naši lični asistenti koji znaju sve o nama i imaju pristup svim informacijama da bi pronašli odgovor. Sa njima će biti moguće napisati ili izgovoriti celu rečenicu ili dve i očekivati od brauzera da nam ponudi izbor. Na primer, tražimo najbližu piceriju u kojoj pica parče ne prelazi cenu od 100 dinara. Brauzer Web 3.0 bi trebalo da nam ponudi odgovore na ovakav upit, naziv, mesto i kontakt nama najbližeg restorana. Brauzer će učiti iz naših osobina i načina ponašanja i svakom pojedincu davati drugačije rezultate pretrage u odnosu na uočene sklonosti. Mnogi porede Web 3.0 sa ogromnom bazom podataka i smatraju da će se Web 3.0 ostvariti kao posebna mreža koja će praviti veze između informacija, dok je Web 2.0 pravio veze između ljudi.­

Evo šta kaže Tim O Rajli na pitanje o budućnosti veba: „Od momenta kada smo prvi put predstavili termin "Web 2.0," ljudi nas neprekidno pitaju „Šta je sledeće?“. Pretpostavljjući da je  Web 2.0 značio samo oznaku verzije novog softvera (radije nego kao izjavu drugog, dolazećeg veba nakon propasti dotkom koncepta), mi smo neprekidno pitani o "Web 3.0." Da li je to semantički veb? Ili je to društveni veb? Mobilni veb? Da li je to neka forma virtuelne realnosti? On je sve to zajedno, i više.“

5 Računarstvo u oblaku

„Cloud computing“ ili  „računarstvo u oblaku“ kako ga drugačije nazivaju je način da koristimo različite računarske programe, a da ih pri tome ne instaliramo na sopstveni računar. Ti programi se nalaze negde na Interenetu, na nekom od mnogobrojnih servera. Kod Cloud computing-a usluge i podaci se dele preko javnog Interneta. S obzirom da ne znamo gde se nalaze, iskorišćena je metafora da su daleko od nas poput oblaka, pa je tako nastao i izraz „u oblaku“.

Uz pomoć Interneta, veb pretraživača i osnovnog poznavanja rada na računaru možemo koristiti te resurse da bi realizovali svoje poslovne, privatne, obrazovne i druge ciljeve.  Sa stanovišta korisnika, Cloud computing pruža jednostavna rešenja. Sa stanovišta pružaoca usluga, stvar je malo kompleksnija jer je Cloud computing novi koncept deljenja podataka i usluga, zasnovan na ranijim modelima distribucije usluga kao što su: utility computing (računatsvo u vidu usluge), on-demand services (usluge na zahtev), grid computing (mrežno računarstvo), software-as-a-service (softver u vidu usluge).  Cloud computing od klasičnih Interenet servisa odvaja dinamična i fleskibilna arhitektura koja dozvoljava korisnicima da plaćaju samo one usluge koje zaista koriste.

6 Servisi i alati Interneta za e-učenje

Upoznajmo neke od najčešće korišćenih alata na Internetu koji karakterišu Web 2.0 a koriste se za komunikaciju, edukaciju i u poslovne svrhe: Blog, Forum, Viki, Podkast, Snimači ekrana, RSS fid, društvene mreže, virutuelne platforme, video konfercijski sistemi. Alata za rad, odnosno programa ima na stotine ali svaki od njih ima svoju posebnost. Jedno im je ipak zajedničko. Svi se trude da se približe korisniku i da imaju jednostavno i intuitivno radno okruženje, da bi rad sa njima bio prijatan. Na slici su prikazani neki od najpopularnijih: YouTube, Delicious, RSS feed, Twitter, Facebook, Flickr, Digg, StumbleUpon,  mySpace, feedbburner, Skype, My Yahoo, Last.fm, Linkedln, reddlt, Gmail.

Predstavićemo neke od alata za rad sa eLearning 2.0.

Blog

Blog je veb strana kreirana od strane običnih ljudi pa se često naziva lična veb strana. Reč Blog je nastala kao kovanica od dve reči VEB i LOG, što znači prijaviti se na veb. Blog možemo shvatiti kao lični, internet dnevnik u koji možemo da unosimo vesti i događaje važne za nas. Blog može biti upotrebljen za edukaciju i u poslovne svrhe, kao veb strana neke kompanije, kluba ili grupe ljudi. Neki blogovi mogu biti kreirani oko određene teme, kao što su politički blogovi, turistički, modni, edukativni, sa kvizovima, pravni, muzički...Blogovi koji se tiču kućnih i porodičnih tema se vrlo često nazivaju „mamin“ blog (momblog).

Objavljene vesti i teme o kojima se piše ne moraju imati globalnu važnost već se mogu ticati autora i njegovih sklonosti i interesovanja. Vesti mogu biti u obliku teksta ili slika, video ili audio zapisa. Kreator vesti je taj koji odlučuje o tome koje vesti, odnosno koju temu i u kom obliku će predstaviti na svom blogu. Takva vest ili tema se naziva „post“. Objavljenu vest na blogu, odnosno post,  ostali korisnici Interneta mogu da komentarišu jednostavnim unosom teksta (ili drugog medija). Komentari se vezuju za zadatu temu i pojavljuju se jedan ispod drugog, onim redom kako su i uneti.

Prikaz školskog bloga

Kada autor bloga unese novu vest/temu, ona će se pojaviti iznad prethodne vesti, potiskujući je naniže.

Na većini blogova, vesti se grupišu hronološki, prema mesecima i godinama kada su pisane, tako da se mogu lakše pregledati.

Više ljudi može imati autorska prava na jednom blogu i mogu ravnopravno uređivati blog stranice. Nepristojne i neadekvatne komentare je moguće izbrisati, a tu privilegiju ima vlasnik bloga i oni koje je ovlastio da budu autori.

Sadržaj bloga mogu da vide svi korisnici Interneta, a ukoliko to ne želite, postoji mogućnost da sačuvate svoju privatnost i da zabranite pristup vašoj strani, odnosno dozvolite pristup samo svojim prijateljima.

Mnoge poznate ličnosti danas imaju svoj blog gde predstavljaju šta trenutno rade, i komuniciraju sa obožavaocima.

Na linkovima kao što su www.blog.co.rs,  www.blogger.com i drugim  moguće je besplatno kreirati sopstveni blog[1].

Danas je vrlo aktuelan mikro bloging, koji se najviše neguje na servisu Tviter (Twitter). Mikrobloging je termin za predstavljanje vesti u kojima svoje prijatelje i porodicu možete obavestiti o svojim mislima, osećanjima i trenutno ih podeliti sa njima, u najviše 140 znakova. Tviter se danas, na primer, koristi da se prenesu vesti o prirodnim nepogodama i da se koordinira brza reakcija u cilju pomoći ugroženom području. Dobar primer je inicijativa organizacije Insted (Instedd-Innovative Support to Emergencies, Diseases, and Disasters; http://www.instedd.org/).

Forum

Forum je veb aplikacija (softver) koja omogućava da više korisnika diskutuje o određenoj temi. Vrlo često se koriste i nazivi veb forum, internet forum, diksusioni forum, bulletingboards, diskusione grupe. Forum često sadrži više različitih tema o kojima se paralelno diskutuje. Svaka tema ima svoj poseban prostor. Glavna tema (topic) i odgovori koji se nalaze ispod nje se nazivaju „nit“ (tread) zato što izgledaju kao linija koja povezuje diskusije različitih korisnika. Svaki ostavljen komentar, pitanje ili odgovor u okviru teme naziva se post.

Korisnici foruma su obično ljudi sličnih interesovanja koji diskutuju o postavljenoj temi, postavljaju pitanja i odgovaraju na njih. Svakom od njih je dozvoljeno da postave novu temu za diskusiju, što na blogu nije moguće. Većina foruma ima svoja pravila u kojima se najčešće zahteva da se korisnik prvo registruje a zatim stiče pravo da učestvuje u diskusiji i da postavlja svoja pitanja. Registracija je skoro uvek besplatna. Pitanja se obično postavljaju u obliku teksta, ali se mogu obogatiti slikom i videom.

Forum Krstarice na temu Kompjuteri i Internet[2]

Pored svakog korisnikovog posta pojavljuje se avatar. Avatar je digitalni predstavnik realne osobe u obliku sličice, kratke animacije ili video zapisa koga je korisnik odabrao da ga predstavlja. Korisnik može tražiti od foruma da mu sve poruke stižu i na e-mail tako da ih može pratiti i na ovaj način. Korisnik se može svojevoljno i ispisati sa foruma ukoliko ne želi više da bude član te grupe. Svi postovi na forumu ostaju trajno zapisani pa se mogu i kasnije čitati više puta. Postove može da obriše moderator foruma. Njegova uloga je da vodi računa o tome da se poštuju pravila foruma i da se forum ne zloupotrebljava.

Wiki

Reč wiki potiče od Havajskih reči „viki-viki“ što znači brzo. Viki je veb stranica koja dozvoljava lako kreiranje, stalne izmene i povezivanje sa drugim veb stranicama Najpoznatiji primer vikija je Vikipedija. Korisnici mogu da dodaju, menjaju i brišu čitav viki sadržaj. Svima je dozvoljeno da učestvuju. Može imati ličnu primenu, u obrazovanju i primenu u poslovne svrhe. Kreiranje nove viki stranice je jednostavno jer se kreće od linka, na primer http://pbworks.com/

Prvi wiki softverje razvio Ward Cunningham, 1995. godine pod nazivom WikiWikiWeb. 

PB Wiki stranica

Vikipedija

Najpoznatiji Viki alat. Ukoliko koristite pretraživače, u rezultatima pretrage se obično u prvih deset pojavljuje i link ka Vikipediji, svetskoj enciklopediji.

Vikipedija je slobodna enciklopedija koju svako od nas može da dopunjuje i menja. S obzirom da svaka ideja bez obzira koliko dobra bila u originalnoj zamisli, kod nekih ljudi bude iskorišćena i u loše svrhe i zloupotrebljena tako se i ovde dešava da postoje zlonamerne promene podataka. Zato podatke sa Vikipedije treba uslovno prihvatiti i proveriti upoređujući sa drugim sajtovima ili pisanom literaturom na primer enciklopedijama.

Evo šta o ideji i cilju Vikipedije kaže Jimmy Wales, njen osnivač:

“Zamislite svet u kome svaka osoba na ovoj planeti ima slobodan pristup celokupnom ljudskom znanju. To je ono što mi sada radimo.”

Podkast (Podcast)

Naziv za digitalne fajlove, bilo audio ili video zapise koji se pojavljuju/obajvljuju periodično na Internetu i preuzimaju preko veba. Audio ili video zapisi su ranije snimljeni i postavljaju se na Interent periodično. To mogu biti lekcije za učenje stranog jezika, trejleri novih filmova, prikazi novih igrica, radio drame i drugo.

Audio fajlovi se po objavljivanju prenose automatski na uređaje prijavljenih korisnika. Uređaji za slušanje i gledanje podkastova mogu biti obični računari spojeni na Internet ili prenosivi uređaji kao što je iPod.

Ova vrsta alata je dobila ime 2004. kao kovanicu od uređaja iPod koga je napravila kompanija AppleComputer i broadcast. Kasnije je zbog nesuglasica oko imena, određeno drugo značenje reči podkast: "PersonalOnDemandbroadCAST" lični prenos (medija) na zahtev (korisnika).

Postoje aplikacije-softveri koje se zovu podkast-skidači (podcatchers), kao što su na primer iTunes, Zune, Juice, iWinamp. Oni prate promene na određenim sajtovima gde se korisnik prijavio i skidaju ih na lokalni računar ili prenosivi uređaj tako da buduspremni i dostupni za oflajn preslušavanje i pregledavanje. Najčešće korišćeni tipovi audio fajlova su Ogg i MP3.

Logo kojim je kompanija Apple označila podkast

RSS fid

U ogromnoj „šumi“ veb sajtova, neki vas više interesuju a neki manje. Vrlo se često desi da zaboravimo adresu nekog veb sajta koji nas je jako zainteresovao a hteli smo da pratimo zbivanja na njemu. Čak i ako ste sačuvali link ka tom sajtu u spisku omiljenih lokacija, oduzima dosta vremena dok otvorimo svaku stranu posebno i pretražimo šta ima novo na toj stranici.

Da ne bismo gubili vreme i strpljenje potrebno je se „pretplatimo“ odnosno prijavimo za uslugu RSS feed koja će „hraniti“ našu personalizovanu stranu sa novim vestima sa naših omiljenih sajtova.

Šta znači RSS? RSS (ReallySimpleSyndication) znači „zaista jednostavno povezivanje informacija“.

Šta je RSS? Najjednostavnije bi bilo reći da je to usluga koju pruža Internet a koja omogućava korisniku da preko svoje personalizovane veb stranice, kao što je MyYahoo, iGoogle, Protopage i druge, prati promene na više veb stranica istovremeno a da ne mora da otvara svaku od njih posebno. Personalizovane strane imamo na raspolaganju besplatno ukoliko imamo elektronsku adresu kod nekog od svetskih provajdera kao što je Yahoo ili GMail. Vesti se pojavljuju u obliku naslova i kratkih tekstova u malim okvirima. Tek kada nas neki naslov zainteresuje, klikom na link možemo otići da pročitamo celu vest.

Ukoliko na nekoj veb stranici postoji znak RSS, narandžasti okvir sa belim radio talasima, to znači da se možemo prijaviti za vesti ili podkastove sa tog sajta. Prijavljivanje je najčešće besplatno. Pritiskom na znak RSS u istom prozoru će nam se otvoriti personalizovana strana koja će pitati da li želite da dozvolite da se ove vesti pojavljuju na vašoj strani. Ukoliko prihvatite čekaće vas nove vesti.

RSS feed ikona

Snimači ekrana - Jing

Ovo je besplatan program namenjen za snimanje video tutorijala. Napravljen je od strane firme TechSmith (http://www.jingproject.com/). Jing omogućava da se veoma lako uhvate snimci ekrana ili snimi kratak video a zatim podeli sa drugima preko Interneta. Veliku primenu ima u edukaciji, a posebno se primenjuje u onlajn kursevima. Dostupan je u besplatnoj verziji sa malim ograničenjima.

---

[1] Видео туторијал о томе шта је блог на линку http://www.commoncraft.com/blogs(Blogs in Plain English).

[2] http://forum.krstarica.com/

7 Društvene mreže

...ili socijalne mreže: veb aplikacija koju koriste ljudi širom sveta da bi se povezali sa svojim prijateljima, studentima ili poslovnim partnerima.

1995.  servis Classmates.com povezivanje sa kolegama iz srednje škole, fakulteta.

Od 1997 do 2003 godine nastalo je nekoliko društvenih mreža ali njihov uspeh je bio ograničen razvojem Interneta i nijedan od tih servisa ne postoji danas.

Sa pojavom veb 2.0 aplikacija sve se promenilo. Društvene mreže su glavna karakteristika veb-a 2.0. Najpoznatije društvene mreže sa milionskim korisnicima su:

o    Fejsbuk Facebook (osnovan 2004, za starije od 13. godina). Karakteriše ga lako kreiranje sopstvene stranice, stupanje u kontakt sa drugima, razmena instant poruka, postavljanje slika i video zapisa na stranicu korisnika, komentarisanje slika i poruka drugih na Internetu, kreiranje grupa.

o    Twitter (osnovan 2006, otvoren za sve) korisnici kreiraju profile, unose informacije koje drugi čitaju, poruke ne prelaze 140 znakova.

o    YouTube (osnovan 2005, otvoren za sve ) nije klasična društvena mreža, ne dozvoljava ćaskanje ali podržava postavljanje sopstvenih video fajlova i pregledanje tuđih

o    MySpace (osnovan 2003, otvoren za starije od 13 godina) korisnici kreiraju profile, ostavljaju postove, slike, video materijale, muziku, kreiraju grupe. Najčešće ga koriste muzičke grupe i nepoznati umetnici za svoj marketing.

o    LinkedIn – (osnovana decembra 2012) -najveća svetska profesionalna društvena mreža. U junu 2013 godine je imala 259 miliona registrovanih korisnika.

o    Google+  (osnovana 2011.) kompanija Google Inc. ima preko 540 miliona registrovnih korisnika.

Na linku http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_social_networking_websites može se  pogledati tabelarni prikaz oko 150 najpoznatijih softvera za društvene mreže. Prikaz je dat u tabeli i može se videti da li je otvoren za pristup, od kog uzrasta dozvoljava pristup kao i procenu koliko trenutno ima članova. Sve podatke treba uzeti sa oprezom jer se ti podaci stalno menjaju i nikada nisu konačni.

Fejsbuk (Facebook)

Pri pomenu društvenih mreža na našim prostorima prvo se pomisli na Fejsbuk (Facebook).  Šta je Fejsbuk? To je jedna od nekoliko stotina veb aplikacija koju koriste ljudi širom sveta da bi se povezali sa svojim prijateljima, studentima ili poslovnim partnerima. Sve takve aplikacije se nazivaju jednim imenom: društvene ili socijalne mreže.

Početna strana društvene mreže Fejsbuk za prijavljivanje na sistem

Skajp (Skype)

Jedan od najpopularnijih programa za tele-komunikaciju je Skajp. Sa njime je moguće ćaskanje, audio i video razgovor, razmena dokumenata, sms poruka i pozivanje fiksnih i mobilnih telefona u zemlji i inostranstvu. Postoje verzije ovog programa za različite operativne sisteme: Windows, Linux, Mac OS X. Po nekim podacima, 2008-e godine, bilo je 15 miliona prijavljenih korisnika ovog programa. Preuzimanje ovog programa sa Interneta je besplatno, sa adrese: www.skype.com.

Veb strana za preuzimanje  programa Skype

Skajp dozvoljava i grupno ćaskanje (do 150 ljudi odjednom) i grupni telefonski razgovor (do 25 ljudi). Više ljudi možete pridružiti preko dugmeta Add People. Video pozivi su ograničeni na dva učesnika.

Svi razgovori između dva računara su besplatni, odnosno ulaze u cenu pretplate na Internet. Ukoliko želimo da pozivamo fiksne ili mobilne telefone u zemlji i inostranstvu, potrebno je da kupimo skajp kredit. Isto važi i za slanje sms poruka i primanje glasovnih poruka.

U prodaji se već mogu naći televizori visoke rezolucije koji se mogu spojiti na Internet. Kupcima će biti ponuđene i veb kamere sa ugrađenim mikrofonom. Ovi televizori podržavaju rad sa programom Skajp, pa je moguć razgovor preko Interneta i na ovaj način.

Second Life

Second Life je kompleksna veb aplikacija, koja predstavlja virtuelni svet u kome učesnici biraju digitalni lik (avatar) koji će ih predstavljati u virtuelnom svetu. Tamo se živi, radi, trguje, druži, gradi, zabavlja i uči.  Milioni ljudi svakodnevno učestvuju u životu ovog virtuelnog sveta dajući svoj doprinos.

3D virtuelni svet je izazovna društvena mreža koju kreiraju njegovi učesnici. Počinje sa pitanjima: Koga ćeš tamo sresti? Ko želiš da budeš? Šta ćeš otkriti? ....a poručuje da ...treba otkriti potpuno novi svet.

Mnogi Univerziteti širom sveta su u ovom softveru videli dobru priliku da kreiraju svoje virtuelne učionice  ne bi li omogućili svojim studentima da lakše i zanimljivije savladaju gradivo.  Jedan od dobrih primera je projekat Terra Incognita[1], Univerziteta Severnog Kvinslenda iz Australije (University of Southern Queensland, Australia). U okviru projekta napravljena je učionica i rad je koncipiran tako da se odvija po manjim grupama. Instruktor koji koordinira radom grupa, može da ih posećuje ili šalje poruke usmeravajući ih u radu ili ih povremeno upućuje na pridruživanje većim grupama. Još jedan zanimljiv primer je kurs prava sa Harvardskog univerziteta, SAD  (Harvard Law School i Harvard Extension School), pod nazivom „Virtuelno: Pravo u sudnici javnog mnjenja“ (“CyberOne: Law in the Court of Public Opinion.”) [9]

Kurs je bio 2006. godine ponuđen na tri nivoa participacije. Prvi gde su studenti prava u samoj školi mogli da prisustvuju predavanjima uživo; drugi gde su i drugi studenti, osim studenata prava mogli da učestvuju u radu, u Second Life-u: da pristupaju lekcijama, učestvuju u diskusiji i komuniciraju sa fakultetskim profesorima u njihovo radno vreme. Na trećem nivou je dozvoljeno svim posetiocima Second Life-a da čitaju lekcije i druge materijale za kurs, besplatno.  Eksperiment je imao za cilj da pokaže, sa jedne strane, da socijalno učenje,  zasnovano na Internet-virtuelnoj edukaciji može da koegzistira sa proširenim, tradicionalnim obrazovanjem.  

---

[1] Terra Incognita,  http://www.usq.edu.au/newsevents/events/onlinelearning.htm

8 Obrazovanje na daljinu

Samo obrazovanje na daljinu ima svoju istoriju već oko 120 godina unazad i ono nije isključivo vezano za Internet i elektronske oblike učenja.

Generalno je to način da se različitim sredstvima prenese nastavni sadržaj učeniku i omogući komunikacija sa nastavnikom u cilju razumevanja i učenja nastavnih sadržaja, a da pri tome nastavnik i učenik nisu u direktnom kontaktu.

Opšte je poznat primer engleskog, dopisnog, učitelja stenografije Isaka Pitmana, koji je 1840. godine poštom slao tekstove iz Biblije svojim učenicima. Oni su zadate tekstove prekucavali na pisaćim mašinama i slali učitelju nazad na pregledanje. Prvi dopisni kurs zvanično je počeo 1883. na Čautaukva koledžu slobodnih umetnosti (Chautauqua College of Liberal Arts) u državi Njujork, SAD (Stanković, 2006). Zatim su 1892. godine američki univerzitet Pen Stejt, SAD (Penn State University (www.psu.edu)) i još dva univerziteta razvili sistem dostavljanja materijala za učenje studentima koji su živeli daleko od univerziteta. Kamionima su odvoženi materijali u ruralne delove Sjedinjenih Američkih Država onima koji su želeli da se obrazuju a nisu imali uslove. 1898. godine Pensilvanijski državni univerzitet je uveo dopisni kurs iz poljoprivrede kao zvaničan akademski program (Stanković, 2006). Navedeni primeri gde su se materijali za učenje dostavljali poštom i bazirali isključivo na štampanim materijalima, u teoriji se naziva prvom generacijom obrazovanja na daljinu.

Sa razvojem nauke i tehnike, pojavljivali su se različiti oblici obrazovanja na daljinu pa možemo razlikovati čak pet generacija ovog oblika obrazovanja.

Druga generacija obrazovanja na daljinu podrazumeva auditivne medije (radio, telefon, audiokasete – okvirno do 1950.), treća audio-vizuelne medije (film, televizija, videokasete – okvirno od 1950), a četvrta generacija kompjuterske i informacione tehnologije – okvirno od 1980.). Mi živimo u doba pete generacije obrazovanja na daljinu koju, pre svega, karakteriše upotreba Interneta i njegovih servisa i alata, posebno servisa WWW (od prve polovine 1990-ih).  Danas postoje i čitavi „virtuelni“ univerziteti koji svoju obrazovnu funkciju ostvaruju isključivo preko Interneta i sistema za elektronsko učenje.

Zbog toga se danas, vrlo često, pojam obrazovanja na daljinu poistovećuje sa pojmom elektronskog učenja, iako smo videli da je obrazovanje na daljinu puno stariji i širi pojam.  Pojam elektronskog učenja nije identičan kao pojam obrazovanja na daljinu, već predstavlja samo jedan od njegovih aspekta.

9 e-nastava i e-učenje preko Interneta

Cilj obrazovanja 21. veka nije pamćenje činjenica već konstanto učenje za tzv „društvo znanja“ i učenje učenja jer se znanja i tehnologije neprekidno i veoma brzo menjaju i obogaćuju. Sve se to ogleda u sledećoj rečenici: „Za savremeni život je mnogo važnija spospobnost da se konstantno uči za ono što nam treba sutra, od onog što se zna danas“ (Hargadon, 2008).  Zbog toga je važno na vreme uvesti oblike e-učenja u sistem školstva da bi se učenici navikli na takav način rada i sticanja znanja jer se većina odraslih, danas boji informaciono-komunikacione tehnologije.

E-nastava i e-učenje su oblici nastave pomognute informaciono-komunikacionom tehnologijom koji se razlikuju po uglu gledanja. Oba pojma predstavljaju nove pojave u odnosu na tradicionalni model nastave. Šema e-nastave bi se mogla predstaviti na sledeći način:

Slika: Šema e-nastave

            Za nastavnike je to e-nastava, za studente je e-učenje. Nastavnik je taj koji organizuje e-nastavu i obezbeđuje uslove da studentovo e-učenje bude uspešno. Najčešći učesnici e-kurseva su studenti, odrasli koji su završili sa formalnim obrazovanjem, zaposleni koji nemaju vremena da pohađaju nastavu, lica sa fizičkim ograničenjima ili poremećajima koja ne mogu redovno da prate nastavu, osobe koje su geografski udaljene od obrazovnih centara.

            Preduslovi postojanja e-nastave i e-učenja su hardverske i softverske prirode.Sa strane hardvera potrebno je da postoji funkcionalna klijent-server arhitektura, azatim dolazi pitanje softvera. Od strane servera, korisniku se danas nudi veliki brojservisa i alata za rad.

            Sa razvojem veb tehnologija e-nastava i e-učenje su doživeli svoje dve faze evolucije: eLearning 1.0 i eLearning 2.0 koje korespondiraju sa razvojem Veb 1.0 i Veb 2.0 tehnologije.

Kako definisati pojam elektronskog učenja?

Možda kao  „..komunikaciju između mentora i studenta podržanu nekom tehnološkom formom“ (Keegan, 1986).

Ili kao  „...korišćenje multimedije i Interneta u svrhu poboljšanja kvaliteta učenjaomogućavanjem pristupa udaljenim izvorima i uslugama i omogućavanjem saradnje ikomunikacije i na daljinu” (definicija ETF-E-learning Strategy Task Force). 

Ili možda ovako: „Elektronsko učenje je metodologija kojom se nastavni sadržaj ili aktivnosti u učenju isporučuju uz pomoć elektronskih tehnologija" (definicija American Society for Trainers and Development -ASTD, 2001).

Jedna od najčešće korišćenih glasi: „Elektronsko učenje podrazumeva svaki oblik edukacije u kome se obrazovni sadržaj isporučuje u elektronskoj formi“ (Fallon; Brown, 2003).

Na Wikipediji se može pronaći i ova definicija koja dobro ilustruje pojam: „Elektronsko učenje podrazumeva sve forme elektronski podržanog učenja i podučavanja, koje imaju karakter i cilj da utiču na izgradnju i konstrukciju znanja oslanjajući se na individualno iskustvo, praksu i prethodno znanje učenika. Informaciono-komunikacioni sistemi, umreženi ili ne, služe kao specifični medij koji podržava proces učenja.“ (slobodan prevod autora)  

Kao što smo videli, postoje mnoge definicije elektronskog učenja, ali se sve ipak slažu oko toga da se elektronsko učenje fokusira na učenje uz pomoć elektronskih tehnologija, računara, prenosivih uređaja i Interneta.

Elektronsko učenje je relativno mlada pojava, aktuelna u poslednjih dvadesetak godina. U početku se koristilo samo na fakultetima ali je onda zašlo i u srednje i osnovne škole. Ostvaruje se u različitim oblicima, na mreži (on-line) ili uživo u učionici, licem u lice (face2face). Sadržaj se može isporučivati preko globalne mreže-Interneta ili unutrašnjom mrežom-Intranetom, na audio ili video trakama, preko satelitske televizije, na CD-ovima i DVD-ovima. Nastavnici i učenici mogu, ali ne moraju biti fizički odvojeni. Nastavni materijal može da bude koncipiran tako da učenik sam uči ili da ga u učenju vode instrukcije nastavnika. Za pripremu sadržaja koriste se multimedijalna sredstva: tekst, slika, zvuk, video, animacija i veliki broj različitih softvera i Internet tehnologija.

Zavisno od toga u kojoj meri i koju vrstu tehnologije uključuju za sprovođenje učenja, postoje i različite kategorije ovog učenja: “elektronsko učenje (E-learning), web utemeljeno učenje (Web Based Learning), web utemeljena nastava (Web Based Instruction), vežbanje utemeljeno na internetu (Internet Based Training), raspodeljeno učenje (Distribute Learning), napredno raspodeljeno učenje (Advanced Distributed Learning), udaljeno učenje (Distance Learning), on-line učenje (On-line Learning), mobilno učenje (Mobile Learning), upravljano učenje (Remote Learning), itd.“  (Glušac, 2008).

Naziv „elektronsko učenje“ nema tipiziran zapis na engleskom jeziku, već ima nekoliko oblika reči koje se ravnopravno koriste u obeležavanju, a to su: eLearning, e-Learning, elearning, e-learning, E-learning. Kod nas se često može sresti i skraćenica „e-učenje“.

Sam termin „e-učenje“ ili „e-learning“ nastao je 2000. godine a prva upotreba termina „e-učenje“ pripisuje se Jay Crossu (http://internettime.com/) (Milošević, 2008).

Elektronsko učenje ima dosta prednosti u odnosu na klasično učenje. Prednosti se najviše ogledaju u smanjenju troškova školovanja i putovanja, kao i mogućnosti da se uči kada pojedincu odgovara i tempom koji mu odgovara. Ovakvo učenje ostvaruje mogućnost poštovanja i podržavanja različitih stilova učenja kod svakog pojedinca ponaosob. Takođe, stidljivim učenicima pruža mogućnost da se iskažu u punoj meri, jer, na ovaj način, svaki učenik dobija jednaku priliku za delovanje. Sadržajima se može pristupati u bilo koje doba i sa bilo koje lokacije koja ima Internet vezu.

Osnovni nedostatak koji većina pedagoga ističe kod elektronskog učenja je nedostatak  socijalizacije između učenika i neposredne interakcije sa nastavnikom. Rešenje je ponuđeno u prilagođavanju oblika elektronskog učenja i pronalaženju odgovarajućih formi i metoda u kojima bi se mogli prevazići spomenuti nedostaci. Iz tih težnji nastala su dva pravca e-učenja: hibridno (Blended Learning):  i uživo e-učenje (Live e-Learning) (po Milošević, 2008).

Hibridno ili kombinovano učenje podrazumeva, kako mu samo ime kaže, kombinaciju klasičnog, školskog učenja i elektronskog učenja. Jedan deo nastave se odvija kao standardna nastava u učionici, gde se uživo sreću nastavnik i učenici. Kod elektronskog učenja se najčešće misli na onlajn učenje, odnosno situaciju kada su i nastavnik i učenici na mreži. Učenici i nastavnici mogu biti u isto vreme (sihnrona komunikacija) ili u različito vreme (asinhrona komunikacija) na mreži. U ovom obliku nastave, elektronsko učenje se može sprovoditi i u samoj učionici gde se nalaze i nastavnik i učenici, ali se pri tom, za učenje koriste različiti mediji i tehnologije (računari, video projektori, digitalni fotoaparati, razni softveri, itd). Obično se hibridni kursevi započinju i završavaju susretima uživo, a lekcije se izučavaju preko odabrane tehnologije.

Uživo e-učenje je isključivo sinhrono učenje jer se primenjuje u realnom vremenu, onlajn na Internetu. Primenjuje se kada neposredno učenje nije moguće, tj. kada su profesor i/ili učenici na različitim geografskim lokacijama.  Pomoću mreže i dostupne Internet tehnologije kreira se „virtuelna učionica“ ili „onlajn konferencijski sistem“. Svi akteri su u isto vreme na mreži i prate predavanja uživo, iz svojih kuća. Na taj način se omogućava susret učenika sa izuzetnim stručnjacima iz određenih oblasti i međusobna komunikacija sa svima na relacijama: nastavnik-učenik i učenik-učenik.

9 e-nastava i e-učenje preko Interneta

9.1 5.1 Tradicionalno učenje i učenje na daljinu

Razlika između tradicionalne nastave i učenja na daljinu ogleda se u tome što profesor i student ne moraju biti fizički prisutni u obrazovnoj ustanovi tokom realizacije nastave. Kod klasične nastave, kontakt sa profesorom bio je licem u lice (eng. face to face;skr. f2f). U tradicionalnoj nastavi školski čas je vremenski ograničen. Plan i program za svaki nastavni predmet je unapred definisan školskim kalendarom, odnosno brojem časova na nedeljnom/mesečnom/godišnjem nivou kao i temama koje treba obraditi ua to vreme. Kod učenja na daljinu, student sam može da odredi koliko će mu vremenski trajati čas, koliko vremena će provesti na određenoj temi i kada će praviti pauzu tokom učenja.

Pored već navedenih, studenata i nastavnika/mentora, učesnici učenja na daljinu takođe mogu biti i instrukcioni dizajneri, tj osobe koje kreiraju i distribuiraju materijale za učenje, kao i administratori koji održavaju sistem za učenje.

Tradicionalna nastava je vezana za fizički prostor, odnosno za školsku zgradu i učionice u njoj. Kod učenja na daljinu školska zgrada ne predstavlja materijalni uslov za realizaciju nastave i učenja. U učenju na daljinu, studenti mogu da uče od kuće, sa posla ili sa bilo kog drugog mesta odakle mogu pristupiti obrazovnim sadržajima. Nisu ni na koji način vezani za mesto gde se nalazi nastavnik/mentor ili izvor informacija.

Programi učenja na daljinu su prilagođeni različitim osobinama studenta i razlikuju se po strukturi programa, stepenu nadzora korisnika, nivou znanja korisnika kao i po tehnologiji koja se koristi za realizaciju učenja. U tradicionalnoj nastavi se veoma teško razdvajaju sadržaji sa učenje po grupama studenta i teško se realizuje individualizacija i diferencijacija nastave, prvenstveno zbog velikog broja studenta po odeljenjima. Poznato je da nisu svi studenti podjednako spremni da prihvate određenu količinu znanja u određeno trenutku, a tradicionalni nastavni sistem upravo to od njih očekuje, da cela grupa u istom trenutku usvaja određenu količinu znanja.

Učenje na daljinu nasuprot tome dozvoljava da svako napreduje „prema svome dobu i metodu“ (Komenski J. A., iz knjige „Velika didaktika“) i da pri tom ne ometa druge i ne usporava njihov rad i napredovanje u znanju i veštinama.

9 e-nastava i e-učenje preko Interneta

9.2 Prednosti i nedostaci učenja na daljinu

Korišćenje tehnologije za poboljšanje učenja počinje istraživanjem kako ljudi uče, odnosno kako efikasnije i uspešnije oni mogu da uče. Istraživanje učenja obavlja se već godinama. Utvrđeno je da se korišćenjem informacionih tehnologija povećava iskustvo u učenju i poboljšava se efikasnost.

Elektronsko učenje ima dosta prednosti u odnosu na klasično učenje. Prednosti se najviše ogledaju u smanjenju troškova školovanja i putovanja, kao i mogućnosti da se uči kada pojedincu odgovara i tempom koji mu odgovara. Sadržajima se može pristupati u bilo koje doba i sa bilo koje lokacije koja ima Internet vezu. Učesnici u procesu obrazovanja ne moraju da budu na istom mestu, u isto vreme. Fleksibilno vreme i slobodni odabir mesta za pohađanje nastave dozvoljavaju učesnicima da napreduju svojim tempom bez obzira na tempo grupe. To dalje znači da e-učenje omogućava individualnost i diferenciranost nastave. Svakom učesniku se može individualno pristupiti bez ometanja i usporavanja rada grupe. Pri tom se mogu ispoštovati različiti stilovi učenja, psihološke karakteristike pojedinca. Takođe, stidljivim učesnicima pruža se mogućnost da se iskažu u punoj meri, jer, na ovaj način, svaki učesnik dobija jednaku priliku za delovanje.Tempo i dinamika rada mogu se prilagoditi različitim didaktičko-metodičkim okolnostima.

Interaktivnost u komunikaciji može se sprovoditi u tri relacije student – student, student – nastavnik, studenti – nastavnik, a e-učenje pruža veliki broj načina za komunikaciju (diskusioni forumi, pričaonice, lične poruke preko e-sistema, elektronska pošta, audio i video komunikacija, interaktivne simulacije). Kod učesnika se, ukoliko se pravilno vodi, pojavljuje visoki stepen motivacije za ovakvom vrstom učenja.

E-učenje kao nastavni metod takođe ima svojih nedostataka. Najčešće se kao nedostatak ističe nepostojanje ili smanjenje socijalizacije i neposredne interakcije sa nastavnikom i među učenicima, strah od otuđenja, potreba postojanja visoke lične motivacije,zavisnost od tehničkih preduslova, potrebna tehnička predznanja, mogućnost zloupotrebe u prisvajanju tuđih rezultata. (Petrović, M. 2013)

Ukoliko posmatramo probleme kod realizacije e-učenja, po Karuović D. (2012)oni se mogu svrstati u tri grupe problema:

      Tehnički (infrastruktura, alati)

      Organizacioni (standardi, propisi, zakoni)

      Obrazovni (didaktičko-metodički, psihološki).

Mijatović i drugi (2007)kažu: „Prilikom implementacije e-learning metode pokazalo se da telekomunikaciona struktura nije ravnomerno rasprostranjena. Dakle,mogućnosti za pristup LMS-u nisu podjednake za sve škole i za sve učenike....Potrebno je nastaviti sa poboljšavanjem računarske pismenosti nastavnika u nameri da se oni kvalifikuju da koriste informacione i komunikacione tehnologije u procesu nastave.“

Često se pominju problemivezani za loš pedagoški kvalitet e-kurseva upravo zbog nepostojanja adekvatnih didaktičkih procedura za ovu vrstu učenja. Kod organizacije e-učenja postoji takođe problem portabilnosti, odnosno mogućnost prenosa na neki drugi LCMS sistem kao i manjak pogodnih alata za razvoj kurseva.

Iz težnji da se pronađu odgovarajuće forme i metode u kojima bi se mogli prevazići spomenuti nedostaci, nastala su dva pravca e-učenja: hibridno (Blended Learning): i uživo e-učenje (Live e-Learning) (po Milošević D., 2008).

E-učenje se kod nas najčešće provodi u hibridnom obliku, delom preko Interneta a delom u učionici u prisustvu nastavnika. Pri tome se po Karuović D. (2012)javljaju sledeći problemi u kojima je potrebno:

      odrediti stepen integracije učenja na daljinu i konvencionalnog učenja, baziran na tehničkim i psihološkim faktorima;

      formirati kriterijume ocenjivanja efikasnosti sistema za e-učenje;

      rešiti probleme sa infrastrukturom;

      održavati motivaciju kod studenata i njihovu ”mentalnu kondiciju”;

      animirati aktivnost studenata i stalni kontakt sa mentorom, lično i preko Interneta;

      dizajnirati i prilagoditi sisteme za e-učenje u skladu sa kategorijom korisnika.

Ukoliko uporedimo prednosti i nedostatke e-učenja dolazimo do zaključka da postoje realni problemi u realizaciji e-učenja ali da su prednosti brojne i -učenje zaslužuje pažnju institucija i pojedinaca koji se bave obrazovanjem.

10 Pedagoški modeli za e-nastavu

E-nastava i pojavni oblici

Zavisno od toga u kojoj meri i koju vrstu tehnologije uključuju za sprovođenje e-učenja, postoje i različite kategorije elektronskog učenja: elektronsko učenje (eng. E-learning), web utemeljeno učenje (eng. Web Based Learning), web utemeljena nastava (eng. Web Based Instruction), vežbanje utemeljeno na internetu (eng. Internet Based Training), raspodeljeno učenje (eng. Distribute Learning), napredno raspodeljeno učenje (eng. Advanced Distributed Learning), udaljeno učenje (eng.Distance Learning), on-line učenje (eng. On-line Learning), mobilno učenje (eng. Mobile Learning), upravljano učenje (eng. Remote Learning), (Glušac  Dragana, 2008).

E-nastava još uvek nema svoje standardizovane pedagoške kriterijume i metode rada već se radu e-nastavi zasniva na postojećim pedagoškim modelima. Najčešće se koriste dobro poznate pedagoške teorije: konstruktivizam, bihejviorizam, i kognitivizam. Ovim teorijama se od skora priključuje nova pedagoška teorija: konektivizam. Ona je inspirisana razvojem Interneta i društvenih mreža, ali još nije dovoljno istražena u smislu njenog uticaja na organizaciju i efekte e-nastave na učenje.

E-nastava se može izvoditi na više načina:

o    u učionici, gde je nastava podržana IK tehnologijama i gde studenti rade sa digitalnim materijalima,

o    u potpunosti onlajn preko Interneta ili

o    kao hibridni model koji predstavlja kombinaciju tradicionalnog predavanja i veb bazirane tehnologije.

Sa razvojem hardverskih i softverskih mogućnosti IK tehnologije dolazi do potrebe za promenom učioničkog prostora pa se prema tome dizajniraju nove škole i novi prostori za učenje.

To je uslovilo pojavu nekih novih nastavnih modela za učenje, kao na primer model pod nazivom Izvrnuta učionica (Flipped classroom) koji materijale za učenje drži na Internetu, a školu koristi za diskusiju, ponavljanje, utvrđivanje, socijalizaciju.

Osnivaju se i novi 3D virtuelni svetovi kao što je Second Life koji se mogu koristiti za učenje. O ovom alatu biće više reči u narednom poglavlju.

MOOC kursevi ili Masovni otvoreni onlajn kursevi (eng. Massive Open Online Courses) su logična posledica razvoja nove obrazovne tehnologije, a rekli bismo da predstavljaju i standardni oblik obrazovanja u budućnosti. Njihove karakteristike su:

o    predavači su profesori sa prestižnih univerziteta,

o    to je u osnovi onlajn kurs,

o    nema preduslova za učestvovanje i praćenje kursa,

o    broj polaznika je neograničen,

o    nastava je besplatna,

o    nema bodova koji bi važili u redovnim studijama.

10 Pedagoški modeli za e-nastavu

10.1 Peto-fazni pristup

Prvi veliki sistem za instrukcioni dizajn za američku vazduhoplovnu vojsku razvijen je 1965. godine pod nazivom Peto-fazni pristup (Five Step Approach).Prikaz je dat na slici 5.5.1.1.

Kao što i sam naziv kaže, sastojao se iz pet faza:

1.    Analiza zahteva sistema (Analyze System Requirements) – ova faza obuhvatala je analizu poslova, zanimanja i zadataka budućih studenta; rezultat analize je davao informaciju o ponašanju, uslovima i standardima za realizaciju zadataka.

2.    Definisanje obrazovnih potreba (Define Education and Training Requirements) – ova faza se sprovodila sa ciljem da se utvrdi da li je obuka potrebna; utvrđivale su se karakteristike ciljne grupe i vršio se izbor zadataka za rad u toku obuke; pri tome se vodilo računa o težini i učestalosti zadataka i drugim teškoćama pri učenju.

3.    Razvoj ciljeva učenja i testova (Develop Objectives and Tests) – instrukcioni dizajner u ovoj fazi piše trodelne ciljeve i ishode učenja koji definišu: šta će učesnikmoći da uradi nakon ove nastave kao i uslove i prihvatljive standarde pod kojima će to moći da uradi. Nakon toga instrukcioni dizajner kreira test da bi izmerio učesnikovo postignuće u odnosu na postavljene ciljeve i ishode učenja.

4.    Planairanje, razvoj i vrednovanje nastavnih instrukcija (Plan, Develop, and Validate Instruction) – u ovoj fazi instrukcioni dizajner kreira materijale za kurs. Ovaj materijal se isprobava na učesnicima i koristi se kriterijumski test da bi se osiguralo da učesnici mogu da postignu postavljene ciljeve.

5.    Realizacija i vrednovanje nastavnih instrukcija (Conduct and Evaluate Instruction) – u ovoj fazi kurs je završen i vrednuje se nastavna efikasnost tokom trajanja kursa; uočene greške i nedostaci se koriste da se razvije ili dopuni, tj unapredi određena nastavna instrukcija.

Šematski prikaz modela Peto-fazni pristup

10 Pedagoški modeli za e-nastavu

10.2 ADDIE model

Ovaj model se prvi put pojavio 1975. Kreiran je za američku vojsku od strane Centra za obrazovnu tehnologiju (Center for Educational Technology) sa državnog univerziteta na Floridi, SAD (Florida State University, USA). Zasniva se na pet faza i njegov razvoj je donekle baziran na dva prethodnamodela instrukcionog dizajna koje smo predstavili: Peto-fazni pristup i Bela Banati. Od svoje pojave do danas predstavlja najčešće korišćen model instrukcionog dizajna za e-nastavu u poslovnom i organizacionom okruženju.Naziv modela predstavlja akronim sastavljen od engleskih naziva pet sistemskih pristupa u instrukcionom dizajnu:

Analisys (Analiza)

Design (Dizajn)

Development (Razvoj)

Implementation (Implementacija)

Evaluation (Evaluacija)

            Analiza je prva faza u primeni ovog modela i suštinski daje odgovore na pitanja o ciljnoj grupi i cilju, odnosno ishodima našeg obrazovnog programa koji razvijamo. Kada je u pitanju ciljna grupa traže se odgovori na pitanja kao što su: ko je naša ciljna grupa, kakva predznanja imaju, koje su generalne osobine naše ciljne grupe u smislu uzrasta i navika u učenju, koliko su zainteresovani i motivisani za učenje određenih sadržaja koje želimo da obradimo. U delu o ciljevima traže se odgovori na pitanja: šta želimo da postignemo svojim obrazovnim programom, šta je cilj, a šta su ishodi obrazovnog programa koji želimo da primenimo na ciljnu grupu, koja znanje, veštine, sposobnosti i životne stavove prenosi studentima naš program, koji sadržaji moraju biti obuhvaćeni u programu da bi odgovorili na saznajne i uzrasne potrebe studenta, koliki obim predavanja obuhvatiti, koliki broj lekcija postaviti, iz kojih nastavnih oblasti, koliko će trajati ceo kurs, kakva je dinamika rada na kursu.

            Dizajn faza ne podrazumeva samo vizuelno određenje i projektovanje kursa već prvenstveno odabir nastavne strategije koju će nastavnik primeniti na kursu. U ovoj fazi određuju se potrebni resursi koje treba pripremiti za kurs i definišu aktivnosti koje će biti tražene od studenta.Ovde treba struktuirati sadržaj nastavnog materijala, redosledizlaganja, način ocenjivanja i provere uspešnosti kursa.Učešćem u predviđenim aktivnostima student se kreće ka ostvarivanju cilja obrazovnog programa. Zbog toga ova faza predstavlja srž instrukcionog dizajna celog modela.

            Razvoj podrazumeva pripremu nastavih materijala i njihovo mutimedijalno oblikovanje koje je u skladu sa potrebama studenta i usmereno je na postizanje postavljenih ciljeva i ishoda studenta. U ovoj fazi posebno do izražaja dolaze informatičke kompetencije nastavnika-instrukcionog dizajnera. Ovde je potrebno koristiti veliki broj raznorodnih softverskih alata da bi se nastavni materijali oblikovali tako da zadovolje individulne potrebe studenta i različite stilove učenja.

            Implementacijaobuhvata tehničku realizaciju kursa, počev od zakupa servera, instalacije potrebnog softvera, postavljanja kursa, prijavljivanjastudenta i kreiranje naloga. Ova faza može da obuhvati i obuku nastavnika za rad na kursu ukoliko su nastavnici bili samo stručnjaci za materiju, odnosno konsultatni instrukcionog dizajnera pri kreiranju materijala. U toku ove faze realizuje se kurs i sve predviđene aktivnosti.

            Evaluacijapredstavlja fazu provere uspešnosti učesnika i fazu ocene kursa od strane studenta i nastavnika koji su u njemu učestvovali. Sastoji se od dva dela, formativnog i sumativnog. Formativno vrednovanje je prisutno u svim fazama ADDIE procesa. Sumativno vrednovanje se sprovodi preko testova namenjenih ispitivanju specifičnih znanja vezanih za temu kursa i davanju povratnih informacija studentu o uspehu. Ocene, komentari, mišljenja, zapažanja učesnika služe za poboljšanje i unapređenje kursa radi njegovog daljeg izvođenja.  Kada se pojavio 1975. godine, ADDIE model je sadržao 19 koraka i bio je isključivo lineran iliu obliku vodopada. Koraci su bili grupisani u 5 faza. Prikaz se može videti na slici 5.4.3.1.

ADDIE model za instrukcioni dizajn iz 1975. godine

            Kasnije je ADDIE model doživeo modifikacije u shvatanju, primeni i načinu prikaza pa se došlo do toga da se njegove faze međusobno preklapaju i da se shvata kao ne-linerani proces, što se može videti na slici 5.5.3.1 iz 2011. godine.

ADDIE model za instrukcioni dizajn iz 2011. godine

11 Nastavnik kao instrukcioni dizajner

Pojam Instrukcioni dizajn (eng. Instructional Design, skr. ID) ima veliki broj definicija i tumačenja. Po Nadrljanski Đ. (2000)u suštini “on podrazumeva procesplaniranja, projektovanja, konstruisanja i razvoja nastave, organizovanja i kontrole učenja.” To je teorija koja identifikuje pedagoške principe i metode potrebne da bi se razvio obrazovni sistem i materijali za nastavu i učenje. Cilj instukcionog dizajna je da prepoznai primeni odgovarajuću metodu u organizaciji i realizaciji konkretnihnastavnih potreba da bi proces učenja bio uspešan.

Svaki nastavnik je delom i instrukcioni dizajner jer se on “bavi planiranjem, projektovanjem, razvojem i usavršavanjem modela nastave i učenja. On je u večitoj potrazi za odgovorom kako uspešnije učiti.“ (Nadrljanski Đ., 2000)

Ipak, instrukcioni dizajner ima malo šira zaduženja koja spadaju u domen organizacije sistema zaučenje. Njegov posao zahteva da između ostalih ima i menadžerske osobine jer je jedan od njegovih zaduženja i da kreira i razvije funkcionalan obrazovni sistem. Pri svemu tome instrukcioni dizajneri koriste informatičke tehnologije u punoj meri. Od njih se očekuje da odlično koriste veb tehnologije, računarsku i prateću opremu kao i veliki broj softverskih alata. Mnogi od njih danas rade u oblasti e-nastave i kreiraju onlajn kurseve dok neki od njih rade za velike korporacije i organizuju treninge za zaposlene. Instrukcioni dizajn je u velikoj ekspanziji u razvijenim zemljama. Nanjihovim fakultetima postoje čitavi centri za obrazovnu tehnologiju koji se bave instrukcionim dizajnom. (Petrović M., Stanković Ž., 2015)

Po Petrović M., Stanković Ž. (2015) instrukcioni dizajner treba da:

o    odredi i zapiše ciljeve učenja i celog obrazovnog projekta;

o    da kreira plan i program obrazovnog projekta,

o    da definiše potrebne obrazovne materijale i njihov obim,

o    da sarađuje sa stručnjacima za materiju da bi se oblikovao i zapisao sadržaj kursa,

o    razvija multimedijalne, tj. audio, vizuelne i interaktivne materijale za učenje,

o    planira i kreira načine za proveru znanja i postizanja postavljenih ciljeva učenja.

Instrukcioni dizajn se naslanja na poznate pedagoške teorije, najčešće na bihejviorizam, kognitivizam i konstruktivizam koje su bile razvijene mnogo pre nego što je na proces učenja počela da deluje IK tehnologija. Od skora na razvoj ID-a utiče i nova teorija konektivizam. Na razvoj instrukcionog dizajna uticali su Lav Vigotski, Džon Djui, Bares Frederik Skiner, Bendžamin Blum, Žan Pijaže, Robert Ganje, Džerom Bruner, Džordž Simens i drugi naučnici koji su se bavili didaktičko-metodičkim pitanjima.

12 Predviđanja daljeg razvoja Interneta

Budućnost e-učenja se danas nazire u razvoju virtuelnog okruženja kakvo je onlajn virtuelni svet Second Life. Second Life je kompleksna web aplikacija, koja predstavlja virtuelni svet u kome učesnici biraju digitalni lik (avatar) koji će ih tamo predstavljati. Tamo se živi, radi, trguje, druži, gradi, zabavlja i uči.  Milioni ljudi svakodnevno učestvuju u životu ovog virtuelnog sveta dajući svoj doprinos. 3D virtuelni svet je izazovna društvena mreža koju kreiraju njegovi učesnici. Počinje sa pitanjima: Koga ćeš tamo sresti? Ko želiš da budeš? Šta ćeš otkriti? ....a poručuje da ...treba otkriti potpuno novi svet.

Mnogi Univerziteti i obrazovne institucije širom sveta su u ovom softveru videli dobru priliku da kreiraju svoje virtuelne učionice,  ne bi li omogućili svojim studentima da lakše i zanimljivije savladaju gradivo. 

Nova forma učenja, eLearning 2.0 je vrlo pogodna za kontinuirano obrazovanje odraslih (LLL - long life learning). Do pre samo 40-ak godina učenik je mogao da završi školu i da ceo radni vek provede na istom radnom mestu sa istim kvantumom znanja koji je poneo iz škole, obogaćen još radnim iskustvom. Pogodnosti koje e-učenje nudi su vrlo podsticajne i ohrabrujuće za odrasle osobe koje žele da se dalje obrazuju, bilo da su već zaposleni ili ne. Ubrzani tempo života koji je realnost za sve urbane delove sveta, utiče na hronični umor i nedostatak vremena kod odraslih ljudi. To ih onemogućuje u nastojanju da se dodatno obrazuju. Sa druge strane, dodatno obrazovanje je neophodno jer se ukupni kvantum znanja na svetu svakodnevno, rapidno uvećava a tehnologije sa kojima se radi se veoma brzo menjaju i zastarevaju.  Pola od onog što znamo danas nije bilo uopšte poznato do pre samo 10 godina. Po ASTD-u (American Society of Training and Documentation) ukupan kvantum znanja na svetu je dupliran u proteklih 10 godina i duplira se na svakih 18 meseci. (Simens, 2004)    

To znači da je neophodno neprekidno se obrazovati, praktično celog života. To obrazovanje se pomera sa oficijelnih ustanova (osnovna, srednja škola i fakulteti) na prostor celoživotnog obrazovanja. U tom prostoru e-učenje može da ima presudnu ulogu, a eLearning 2.0 u mnogome odgovara na potrebe celoživotnog obrazovanja.

Dalji razvoj e-učenja ide ka prenošenju obrazovne tehnologije na mobilne uređaje koji će umnogome olakšati život savremenog čoveka. Čovek može da uči dok putuje, dok čeka na stanici, dok sedi u parku i odmara se. Sadržaje za učenje može da dobija preko bežične mreže i takođe da komunicira sa drugima.

Ne smemo zaboraviti ni edukativne igre, za koje mnogi kažu da su budućnost e-učenja. U svakom od nas se nalazi potreba za igrom pa je logično je da u edukativnim igrama možemo pronaći odlično sredstvo za novu obrazovnu tehnologiju. O igrama u obrazovanju se već uveliko govori kao o ozbiljnom nastavnom metodu za bolje savladavanje gradiva, njegovo ponavljanje, utvrđivanje, uvežbavanje i sticanje veština. Poznato je da se na primer piloti obučavaju na simulatornim igrama. Matematika, geografija, strani jezik i praktično svi nastvani predmeti se mogu vrlo lepo  usvojiti preko dobro osmišljenih i pedagoški dobro vođenih igara. Interesantno je da deca puno vremena provode igrajući se, i na taj način neformalno uče. Dešava se da u igricama zapamte neke jako komlikovane putanje, postupke i izraze, a u školi nisu motivisani da zapamte elementarne matematičke formule. Zar ne bi bilo dobro, spojiti motivaciju koju igra nosi u sebi sa učenjem, nudeći obrazovne sadržaje na nov, interesantniji način? Vrlo interesantan pristup ovoj problematici  izlaže teoretičar i praktičar e-učenja,  Mark Prenski u svojim člancima „Digitalni urođenici, digitalne pridošlice“ i „Zainteresuj me, ili ću umreti od dosade“ (članci su pod ovim nazivima dostupni na Internetu: http://www.marcprensky.com/).

Mladi ljudi koje danas nazivaju „digitalni urođenici“ (po M. Prensky) ili „N-generacija“ su veoma spretni sa novom tehnologijom i lako se snalaze u „virtuelnom svetu“. Možda se čini da sadašnji nastavnici nemaju čemu da ih nauče, jer su u većini, tehnički napredniji od nastavnika, ali kao što kaže Stiv Hargadon, nije baš tako. „Oni nas trebaju i to ne zbog toga što ih treba naučiti kako da pronađu informaciju, već najviše kako da ih sortiraju, kako da odvoje važnu od nevažne informacije, kako da se zaštite od neprikladnog sadržaja i kako da sami kreiraju kvalitetne sadržaje. ...Zbog toga Web 2.0 predstavlja budućnost obrazovanja“.

Web 2.0 i eLearning 2.0 već imaju ogroman uticaj na razvoj čovečanstva i svakodnevno utiču na društvene, kulturne, obrazovne, političke, intelektualne promene širom sveta. U budućnosti će se taj trend samo pojačavati, a na nama je da tu moć koju danas imamo u rukama usmerimo na pozitivnu stranu.

Po rečima Stiv Hargadona „Oni (mladi ljudi-prim. aut.) su možda „digitalni urođenici“, ali njihovo znanje je na površinskom nivou i oni očajnički trebaju trening u pravim veštinama mišljenja. Više od bilo koje druge generacije, oni žive živote koji su veoma udaljeni od odraslih koji ih okružuju, razgovarajući i šaljući tekstualne poruke preko mobilnih telefona i povezujući se onlajn. Mi (stariji) se možda plašimo da uđemo u taj svet, ali ući moramo, jer oni često plivaju u neucrtanim vodama bez blagodeti vođstva starijih. Da bi smo to uradili možda ćemo morati da promenimo naš koncept podučavanja, ali bolje sada nego kasnije.“

Evo šta kaže Tim O`Rajli na pitanje o budućnosti weba: „Od momenta kada smo prvi put predstavili termin "Web 2.0," ljudi nas neprekidno pitaju „Šta je sledeće?“. Pretpostavljjući da je Web 2.0 značio samo oznaku verzije novog softvera (radije nego kao izjavu drugog, dolazećeg weba nakon propasti dot-kom koncepta), mi smo neprekidno pitani o "Web 3.0." Da li je to semantički web? Ili je to društveni web? Mobilni web? Da li je to neka forma virtuelne realnosti? On je sve to zajedno, i više.“

Predviđanja razvoja Internet tehnologija u sledećih 10-20 godina se kreću u smeru razvoja edukativnih igara (Game theory), opšte semantike (General semantics), modelovanja i simulacije (Modeling and Simulation), govornog okruženja (Narrative Environments), društva znanja (Knowledge Space), organizacionih promena (Organizational change) i računarske lingvistike (Computational Linguistics) (po Silver, 2010).  Računarska lingvistika bi trebalo da nauči kompjuter da komunicira sa ljudima preko softvera koji bi trebalo da umeju da slušaju i govore. Po rečima Silvera (2010) „Ukoliko kompjuter razume šta ja govorim, i shvati šta mislim – onda mi može dati informaciju koju želim na način koji mogu da razumem.“
Sa razvojem weba, razvijaju se i neslućene smogućnosti za razvoj elektronskog učenja.  Na nama je da razmišljamo o razvoju Web 3.0,  Internet tehnologija i metoda edukacije

13 Literatura

Korišćenja literatura za obradu ove teme:

1.    Petrović, M. (2009): Elektronsko učenje podržano Internet tehnologijama (geneza, pojam i predviđanja razvoja) – pregledni članak, str. 263-279, UDK 37.018.43:004.738.5, NORMA časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, broj 3/2009, ISSN 0353-7129, izdavač Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor, štampano marta 2011

2.    Petrović M. (2013):E-učenje, razvoj, mogućnosti, perspektive, predavanje po pozivu sa skupa nacionalnog značaja štampano u celini, (str. 10-14); Zbornik radova sa nacionalne konferencije Informaciono-komunikaciona tehnologija u nastavi, Izdavač: Centar za nauku, tehnologiju i informatiku i Agencija za obrazovanje Marina i Jovan, Novi Sad, ISBN 978-86-88487-01-6. COBISS.SR-ID 283824647

3.    Petrović M. (2012): Istorijat i perspektive učenja na daljinu (1) – Od dopisnog kursa do veba 2.0, Prosvetni pregled-podlistak Školska digipedija, 16-23. februar 2012, broj 2528, Beograd, YUISSN 0033-1651

4.    Petrović M. (2012): Istorijat i perspektive učenja na daljinu (2) – Šta je Web 3.0,  Рад у часопису националног значаја, Prosvetni pregled-podlistak Školska digipedija, 26. april – 3. maj 2012, broj 2538, Beograd, YUISSN 0033-1651

5.    Petrović, M., Prokopić, Z. (2014): Video konferencija-sastanak bilo kada, bilo gde – stručni članak, М53 (1), str. 125-141, UDK 378.247.34, Zbornik radova Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača-Kikinda, godina IX, broj 1/2014, ISSN 2217-5725, COBISS.SR-ID 263951879, izdavač VŠSSOV u Kikindi, predato za recenziju 7.10.2013, štampano 2014.

6.    Petrović, M. (2015): Unapređenje nastavne efikasnosti uz primenu informaciono-komunikacione tehnologije, Norma, časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, br. 1/2015, Sombor: Pedagoški fakultet u Somboru, ISSN 0353-7129, str. 51-61

7.    Petrović M., Stanković Ž. (2015): Nastavnik kao instrukcioni dizajner, predavanje po pozivu štampano u celini u Zborniku rezimea sa sedme nacionalne konferencije sa međunarodnim učešćem  „Informaciono-komuniakciona tehnologija u nastavi“, str. 8; Novi Sad: Centar za razvoj i primenu nauke, tehnologije i informatike (Novi Sad) i Centar za edukaciju i medije i-Time (Beograd), ISBN 978-86-88487-04-7, COBISS.SR-ID 301503751, Katalogizacija Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

8.    Stanković, Ž., Petrović, M. (2016): E-Learning (E-učenje) –udžbenik za studente, Edicija Informacione tehnologije, knjiga 19. Banja Luka: Izdavač Panevropski univerzitet Apeiron, ISBN 978-99955-91-81-6. Prvo izdanje 2016. Ukupno 240 strana.

9.    Petrović, M. (2016): “Model e-učenja za podršku razvoju informatičkih kompetencija zaposlenih u obrazovanju”, doktorska disertacija, Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu.

Zavisnost od Interneta [revizija 2.0]

Sadržaj

1.     Uvod

2.     Ideja za pokretanje prezentacije

3.     Vreme postojanja prezentacije i ciljna grupa

4.     Pojam zavisnosti od Interneta

o    Šta je to zavisnost od Interneta

o    Kako se postaje zavisnik od Interneta

o    Tipovi zavisnosti od Interneta

o    Uzročnici zavisnosti od Interneta

o    Simptomi zavisnosti od Interneta

o    Mane zavisnika od Interneta

o    Prevencija zavisnosti od Interneta

o    Lečenje zavisnosti od Interneta

o    Ankete

5.     Izvori

Uvod [na vrh]

Internet je prava stvar, ako se pametno koristi...

U začetku ekspanzije Interneta kao medija dostupnog širokoj populaciji, kakvi su ranije bili radio, televizija i novine, tokom 1995. godine prvi put se javlja oblik zavisnosti nazvan Intenet Addiction Disorder (IAD). Kod nas se ovaj termin prevodi kao "Zavisnost od Interneta" ili "Internet zavisnost", a takođe je definisan i kao Patologycal Internet Usage (PIU), odnosno - "Patološka upotreba Interneta".

Kako je u našoj zemlji ovaj oblik zavisnosti veoma malo ili nimalo proučavan, analiziran i saniran, odlučili smo da običnim korisnicima Interneta sa naših prostora približimo ovaj nimalo zanemarljiv oblik zavisnosti, po simptomima identičan zavisnosti od narkotika, alkohola, kocke i slično.

Ideja za pokretanje prezentacije [na vrh]

Ideja i potreba za pokretanjem sajta proistekla je iz ličnog iskustva i potrebe da se pokaže i prvenstveno _dokaže_ neupućenima da je zavisnost od Interneta realnost, prisutna u svakodnevnom životu običnih korisnika i njihovih bližnjih, i da svakodnevno uzima svoj danak, upravo zbog neverovanja u nju i zanemarivanja jačine i podlosti ove zavisnosti.

Problem sa zavisnošću od Interneta je, između ostalog, taj što za nju ljudi čuju obično kada su duboko ogrezli u zavisnost, a često ni tada. Sa drugim oblicima zavisnosti je znanto lakše jer čovek koji se bode ili ne ispušta flašu se prilično lako poznaje, i može da se računa na upozorenja ljudi iz okoline, dok bližnji zavisnika od Interneta u našoj sredini obično nisu ni svesni postojanja problema. Stoga nove, neiskusne korisnike Interneta treba upozoriti na potencijalnu opasnost koja im preti.

Najbolje rešenje bi bilo da to učini provajder (Internet Service Provider - ISP) pri prvoj uplati vremena, odnosno, otvaranju naloga. Međutim, obzirom da sam provajder živi od svojih korisnika, odnosno vremena koje oni provedu na Internetu, nije realno očekivati da će provajderi preduzeti neke mere značajne korake u ovom smeru, čak ni neku sitnicu analognu onom "pušenje je štetno za zdravlje" na paklicama cigareta.

Vreme postojanja prezentacije i ciljna grupa [na vrh]

Sama prezentacija je počeal sa radom maja meseca 2001. godine, ali je obimnije promene, pre svega vizuelni redizajn, proširenje tematske oblasti zavisnosti od Interneta, i znatno ozbiljniji pristup materiji "doživeo" oktobra iste godine.

Autori teorija i kompletnog sadržaja na prezentaciji su Aleksandar i Milan Urošević, mladi i perspektivni ljudi puni entuzijazma i želje da pomognu drugima u pronalaženju suštinskog problema zavisnosti od Interneta, kao i načinu da se nastali problemi prevaziđu na što bezbolniji način. Obojica ovo radimo volonterski, odnosno, kada i kako stignemo, tako da poneke stvari mogu izgledati nedovršene, ali, verujte, radimo na tome :)

Sama prezentacija, pomoć i savetodavna i moralna podrška su prvenstveno namenjeni Internet početnicima, onima koji su svesni sopstvene zavisnosti od Interneta, a takođe i onima koji ne priznaju da su postali zavisnici.

Pojam zavisnosti od Interneta [na vrh]

Razvoj zavisnosti od Interneta na prostorima Srbije može se definisati kao posledica svetske i lokalne elektronske revolucije. Prvi oblici elektronske zavisnosti javljaju se još pedesetih godina, kada su naši roditelji svakodnevno jurili u igračnice da bi odigrali koju partiju flipera. Osamdesetih je krenula era video igara, kada su igračnice bile preplavljene klincima koji u masama stoje oko drvenih kabina za kojima bi njihovi idoli uz pišteće zvuke ubijali milione izmišljenih protivnika. Ova era je na našim prostorima trajala do polovine devedesetih (sada već prošlog veka), kada počinje masovni prelazak na računare i konzole. Korak dalje je vreme videa, kada se jurilo u video klubove po najnovije filmove i pred TV-om provodili sati i sati. Sledeće mesto su zauzeli kockarski "poker" aparati za kojima su pripadnici mlađih generacija lupajući po tasterima pokušavali da zarade neki dinar u vremenu kada novca nije bilo zahvaljujući "nepravednim sankcijama" uvedenim od strane Evropske unije devedesetih godina.

Potom na velika vrata ulazi njegovo veličanstvo PC, nakon nekoliko godina spektruma, komodora, atarija, amige i ostalih predPC-jevskih platformi. U međuvremenu se pojavljuje veliki dijapazon igračkih konzola (game boy, nintendo, sony, sega...) i, konačno, neprokazana pošast - Internet.

Trenutno je pored zavisnosti od igara i Interneta prisutna i zavisnost od kocke, gde su sada aktuelne kladionice "na metar", ali nas prvenstveno zanima Internet, prevashodno zato što se razni oblici klađenja, pored patološke osnove - o kojoj će biti reči kasnije, mogu "pravdati" željom za brzom zaradom, odnosno, 'lebom bez motike, dok je priroda zavisnosti od Interneta znatno drugačija.

Šta je to zavisnost od Interneta [na vrh]

Postoji jedna naučna definicija koja kaže: Zavisnost od Inteerneta je klinički poremećaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodično, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje ličnosti.

Neka zapadnjačka istraživanja govore da ako neko provede na Internetu više od 38 sati nedeljno, odnosno, gotovo šest sati dnevno, onda je već nesumljivo postao zavisnik.

Realno gledano, u našim uslovima svako ko uz aktivnosti vezane za Internet provede svakodnevno "svega" 4 sata, što je tek 28 sati nedeljno, duboko je zagazio u zavisnost. Pod aktivnostima u vezi sa Internetom ne može se uzeti u obzir samo OnLine boravak na mreži, već i sve ostale aktivnosti koje su u vezi sa mrežom - odgovaranje i pisanje elektronske pošte, OffLine rasprave na juznet grupama, čitanje preuzetih vesti, časopisa, članaka, tekstova uopšte, testiranje preuzetog softvera, podešavanje klijenata za pristup Internet servisima, impresije koje se doživljavaju samom pomisli na Internet i slično. Ako ovo analiziramo, doći ćemo do sledećeg zaključka:

1.     Od 24 časa, prosečno 8 sati se provede u snu i odmoru uopšte. To ostavlja još 16 sati.

2.     Pretpostavimo da osoba ima radne ili školske obaveze 8 sati devno. To ostavlja još 8 sati za sve ostalo.

3.     Uzmimo da minimalno za ishranu i fiziološke potrebe dnevno ode oko sat vremena. Znači, ukupno prosečno slobodno vreme je 7 sati.

4.     Od tih 7 sati na Internetu se provede 4 sata.

To datoj osobi ostavlja "čitava" 3 sata za sve ostalo od čega se sastoji život, a šta to "sve" može da bude, razmislite sami, a takođe i o tome šta sve može, odnosno, ne može, da se uradi za ta 3 sata slobodnog vremena.

Kako se postaje zavisnik od Interneta [na vrh]

Najpre bi trebalo pomenuti kako se naš prosečni korisnik obično sreće sa Internetom:

1.     Neki korisnici su se sreli sa računarom znatno pre pojave Interneta, kraće ili duže vreme proveli u proučavanju, istraživanju i zloupotrebi ove naprave i njenih mogućnosti (ma koliko to smešno zvučalo), a nakon toga su iz nekog razloga krenuli na Internet (npr. zavist što su ljudi sa pristupom Internetu popularni u društvu, želja "da se vidi i to čudo", potreba da se prati tehnološki razvoj ili neka znatno realnija i opravdanija potreba).

2.     Druga grupa je ona koja je računar (i Internet zajedno sa njim) "otkrila" već kada su obe stvari znatno zaživele i kod nas, tako da su ili nabavili računar zbog Interneta, ili ga dobili s' Internetom "u paketu". Takve osobe su već potencijalni zavisnici i pre nego što nabave računar, ili, u drugom slučaju počinju da koriste Internet po "liniji manjeg otpora", odnosno, kao stvar koju je najlakše savladati.

Dakle, sada imamo korisnika koji je došao do Interneta i konačno možemo razmatrati dalji tok razvoja zavisnosti.

Kod ljudi kojima je računar najpromašenija investicija u životu, što bi u našoj sredini najčešće bili ljudi koje je društvo nagovorilo da kupe računar, gotovo po pravilu su neverovatni antitalenti za računare koji ni pre kupovine a ni posle nekog vremena korišćenja nemaju predstavu kako računar može da im posluži, ubrzo dođe do razočarenja zbog "komplikovanosti" pristupa Internetu, tako da se Internet ubrzo posle početnih pokušaja posećuje retko ili nimalo. Ovi ljudi obično ubrzo potpuno zanemaruju računar, ili ga koriste samo zbog nekoliko prostih radnji koje su naučili (npr. kucanje tekstova, slušanje muzike, gledanje slika i sl.).

Kod malo iskusnijih početnika i "veterana", momentalno nastupa euforija u stilu da je sve tako veliko i na dohvat ruke, svega ima, pregršt informacija, jedan otvoreni prozor u svet, programi na "izvol'te", masa ljudi spremna za priču, četovanje preko noći, šta god poželite... Koliko je zapravo svih tih trenutno dostupnih informacija toj jedinki stvarno potebno? To se niko ne pita! No, iza ovog skretanja ustvari je obično ćorsokak koji vodi pravo u zavisnost.

Postoji mogućnost da se korisnik na vreme osvesti i shvati da preteruje, i bez većih problema prekine s preterivanjem. Ovo se može protumačiti kao preterano korišćenje dok čoveka ne prođe volja, o čemu će biti reči kasnije.

Naravno, postoji i ona druga mogućnost, obično viđena kod klinaca koji puše travu, naime, da je na samom početku korisnik ogrezao u zavisnost, jednostavno negira svoj problem rečima "Ma nije to ništa, mogu da prestanem kad hoću...", da bi kasnije potpuno potonuo, ili, još gore, da se od samog starta ni ne osvrne, nego ode pravo na 40 sati nedeljno...

Doktor psihijatrije, Džon Grohol, je ovaj slučaj razjasnio analogijom između korisnika Interneta i deteta s novom igračkom:

I faza

Dete: doživljava oduševljenje i preteruje u igranju s tom igračkom, traži nove i nove mogućnosti koje ta igračka može da pruži.

Korisnik: oduševljeno istražuje čitav novi svet koji mu Internet pruža, preko bezbroj prezentacija koje obrađuju njemu zanimljive teme, do brzog skidanja zanimljivih programa i komunikacijom s novim, nepoznatim i zanimljivim ljudima, preko raznih servisa dostupnih na Internetu.

II faza

Dete: doživljava razočarenje i izbegava igračke sa relanim ili nerealnim razlozima, obično zbog prezasićenosti.

Korisnik: obišavši mnoštvo web stranica, ili se iscrpevši u nekoj žestokoj online ili news raspravi od koje nije bilo nikakve koristi sem zle krvi, doživljava prezasićenost informacijama ili se razočarava _i_ u virtuelni svet, i povlači se.

III faza

Dete: počinje novu igračku da koristi umereno, odnosno normalno, kao i sve ostale igračke.

Korisnik: nalazi pravu meru, koristi Net za potrebne informacije, održava normalan kontakt sa poznanicima sa mreže, povremeno skida nove programe, povremeno surfuje iz razonode.

Ovo se može protumačiti kao dopuna teorije da čovek prvo postaje zavistan od računara i svih mogućnosti koje on nudi, gde je Internet ubedljivo najmoćnije i najfatalnije iskušenje.

U prilog ove teorije ide i sledeća činjenica: Ubrzo po pojavi prvih personalnih računara, igre poput pasijansa i minskog polja su dobile i digitalno izdanje, a istraživanja su otkrila da opsesivno igranje ovih igara na radnom mestu postaje veliki problem, jer zaposleni umesto da rade svoj posao ustvari slažu pasijans. Ove igre nisu ni interaktivne niti namenjene mrežnom igranju.

Činjenica je da je na preko 90% računara u bilo kojoj ustanovi otvoren prozor s pasijansom.

Milanu je poznat slučaj malog preduzeća koje je pre nekoliko godina nabavilo prvi računar, i prvo pitanje koje su mu, kao iskusnom poznavaocu računara, zaposleni postavili kada se on ponudio da ih uputi u osnove računarstva, bilo je bukvalno: "Ama pusti sad ofis i viruse i tabele, gde je onaj pasijans?".
Nekoliko dana kasnije, ponovo je bio u akciji: obrisali su prečice za pasijans i majnsvipera i firma celo prepodne nije mogla da pravilno funkcioniše zbog frustracije celokupnog osoblja, sprečenog da obara rekorde svojih kolega.

Tipovi zavisnosti od Interneta [na vrh]

Postoji četiri specifičnih tipova zavisnosti od Interneta, i to:

1.     Opsednutost sajberseksom (Cybersexual Addiction)
Osobe koje pate od ovog oblika zavisnosti se tipično bave skidanjem, gledanjem ili trgovanjem mrežnom pornografijom ili boravkom u FRP četrumovima za odradsle.

2.     Virtuelna najbolja prijateljstva (Cyber-Relational Addiction)
Osobe koje pate od čet-rum zavisnosti učestvuju u virtuelnim flertovanjima i često razvijaju virtuelne veze koje im ozbiljno narušavaju život. Naime, "prijatelji" s druge strane žice često postaju važniji od pravih prijatelja, partnera, rodbine ili poznanika. Ovo gotovo redovno vodi do razvoda braka ili nesuglasica u porodici.

3.     Igranje na mreži (Net Gaming)
Igranje na mreži obuhvata širok spektar kategorija, uključujući opsesivno mrežno kockanje, igranje, kupovanje ili bavljenje berzama. Zapravo, pojedinci će koristiti mrežne kockarnice, interaktivne igre, e-aukcije ili e-berze, što im u krajnjoj liniji donosi samo gubitak velikih suma novca i poremećaj raznih obaveza ili socijalnih odnosa.

4.     Prezasićenost informacijama (Information Overload)
Količina podataka kojima mreža raspolaže je dovela do patološkog kompulsivnog ponašanja okarakterisanog intenzivnim surfovanjem mrežom i pretragom online baza podataka u cilju skupljanja informacija i njihovom kategorizacijom. Korisnik ubrzo počinje da posvećuje sve više vremena baveći se time. Ovo je jedan od čestih uzroka smanjenja efikasnosti na poslu.

Uzročnici zavisnosti od Interneta [na vrh]

Zavisnost od Interneta je posledica raznih problema iz stvarnog sveta sa kojima se pojedinac svakodnevno susreće, i izlaz traži u Internetu, nasuprot "straše" mogućnosti suočavanja sa tim problemom i njegovog rešavanja.

Postoje razna objašnjenja uzročnika zavisnosti od Interneta. Navešćemo samo neke, a brojne preostale koje još ni ozbiljni svetski stručnjaci nisu ni delimično obradili ostavljamo za kasnije izveštaje koji će biti objavljivani na prezentaciji.

1.     Bihejvioristički pogled
Da se ukratko podsetimo nekih osnovnih psiho-socioloških teza da neko ponašanje može uzrokovati "nagradu" ili "kaznu". oblik ponašanja koji donosi nagradu se favorizuje kod bukvalno svake jedinke. Ko se seća nastave psihologije, znaće o čemu se ovde zapravo radi.
Konkretno, stidljive osobe koje su oduvek izbegavale kontakt sa ljudima ili upoznavanje novih ljudi zbog anksioznosti i stresa koji im novi kontakt predstavlja, što se poistovećuje sa "kaznom", veoma lako postaju zavisnici od Interneta zbog prividne sigurnosti koju im Internet pruža - nema direktnog kontakta, osoba se ne stidi svoje pojave, može stvoriti novi identitet i ponašati se kako želi, lagati o godinama i slično, odnosno, izostaje "kazna" jer nema direktnog kontakta i neprijatnosti koje on donosi, a "nagrade" koju Net pruža su brojne i raznovrsne - zabava, informacije, uzbuđenja...

2.     Biomedicinsko objašnjenje
Ovo tumačenje razmatra greške u funkcionisanju specifičnih naslednih i kongenitalnih faktora, odnosno, hromozoma i hormona, i poremećenu hemijsku ravnotežu, t.j. višak ili manjak drugih važnih jedinjenja i neurotransmitera koji regulišu aktivnost mozga i nervnog sistema. "Zahvaljujući" ovome, određene osobe su od rođenja podložne zavisnosti. Više ozbiljnih istraživanja je pokazalo da brojne droge ili hemikalije koje se luče pod čulnim uticajima uspevaju da "popune" sinaptičke šupljine među neuronima, odnosno, "ispale" impuls i nateraju mozak da pošalje lažne informacije. Smatra se da ovo može da bude jedan od razloga za nadrealistična osećanja koje neki ljudi doživljavaju prilikom npr. drogiranja, kockanja, ili trčanja. Ovo se može primeniti i na ZOI pošto su mnoge prilike na Netu slične - zabavne i uzbudljive, i uzrokuju iste reakcije.

3.     Sociološko gledište
Internet je, po pomenutom Dr Groholu, adiktivan jer je socijalan - ljudi na njemu traže i nalaze ljude slične sebi i s njima komuniciraju gotovo kad god požele... On preneseno pominje problem koji se ogleda u sledećem: kad sa društvom tinejdžer ostane do kasno u kafiću, niko ga zbog toga ne šalje kod psihijatra. Takođe zamera istraživačima ZOI što nisu upoznati sa bihejviorizmom. Provera pošte nije isto što i povlačenje poluge na slot-mašini. Jedno je potreba za socijalizacijom, a drugo je ponašanje "traženja nagrade", a to su potpuno odvojene kategorije.

Iz ovoga se vidi da se socijološko gledište i bihejvioristička teorija sudaraju, što je još jedan dokaz izuzetne složenosti ZOI i opasnostima olakog shvatanja i tumačenja jedne ozbiljne i kompleksne društvene pojave.

4.     ACE teorija
Ovu teoriju iznosimo u suženom obliku radi boljeg saživljavanja sa našim uslovima. Sastoji se od pristupačnosti, kontrole i uzbuđenja.

Pristupačnost - Accessibility
Pre pojave Interneta su zavisnost od kocke i kupovine izvorište nalazile u sledećim ekvivalentima:
kockanje = lokalne kockarnice, odlasci do Loto kioska, sportska prognoza, lutrijski listići...
kupovina = odlazak u radnju, svojevremeno višečasovno čekanje u redu, guranje za ulazak u radnju, današnje traženje neke sitnice po ogromnim rafovima sa gomilom proizvoda.

Sa pojavom Interneta se ekvivalenti zavisnosti od kocke i kupovine sele na mrežu, i to:
kockanje = veliki broj lako dostupnih kockarskih prezentacija.
kupovina = mrežne radnje sa svakakvom robom i momentalnim pristupom manje ili više neophodnoj robi.
Internet je tu NON-STOP, dostupan 24/7. Kad god se oseti potreba za bilo čim, u bilo koje doba dana i noći, dovoljno je nekoliko minuta da ta, možda i egzotična, stvar bude na dohvat ruke.

Kontrola - Control
Ova stavka se posebno odnosi na mrežne berze i aukcije, tako da još nije primenljiva za naše uslove, ali je ukratko predstavljamo zbog celovitosti priče.
Čovek sa računarom u posedu stiče utisak da je "sam svoj gazda" i olako ulazi u razne finansijske transakcije uživajući u osećaju da je "njegova poslednja", da može uložiti svoj novac gde želi i koliko želi, da svoje deonice može prodati kada hoće, ili da na aukciji u poslednjem trenurku može dati najvišu ponudu i ispasti "faca" pred ostalim aukcionarima.

Uzbuđenje - Excitement
Odnosi se na emocionalno uzbuđenje koje čovek doživljava, i to:

Na kockanju: Kada čovek dobije opkladu i zaradi novac, taj "dobitak" postaje izuzetan stimulans da se nastavi sa kockanjem. Mrežno kockanje, koliko je nama poznato, još nije zastupljeno u Srbiji, ali čim se otvori prva mrežna sportska kladionica, biće zagušenja mreže.

Na berzi: Čovek će ceo dan provesti u praćenju berzanskih izveštaja da bi video je li i koliko zaradio.

Na aukcijama: Mogućnost da nadglasa sve ostale u poslednjih nekoliko sekundi i osvoji navodno "željenu" stvar.

U sva tri slučaja: Dešavanja i uzbuđenje postaju izuzetno moćan stimulans da se nastavi dalje sa datim oblikom zavisnosti.

Zanimljivo je da na zapadu mrežno kockanje podiže veliku prašinu. Naime, primećeno je da tinejdžeri i studenti mogu slobodno da koriste prezentacije za mrežno kockanje jer niko ne proverava uzrast, dok u prave kockarnice pomenuti ne mogu da uđu. Obično probaju iz radoznalosti, a nakon toga izgube velike količine novca za vrlo kratko vreme. Profesori na koledžima negoduju jer zatiču studente kako u računskim centrima igraju rulet i ostale kockarske igre dostupne na mreži... Mrežni aukcionari često, samo da bi se dokazali odn. pokazali da imaju da ponude najviše novca, kupuju potpuno nepotrebne stvari. Ovo se donekle i može oprostiti, ali oni takođe često ulete u dugove, izgube hipoteku ili bankrotiraju da bi pokrili račune sa aukcija.

Simptomi zavisnosti od Interneta [na vrh]

Simptomi koji ukazuju da je osoba postala zavisna od Interneta su brojni, ali se uglavnom grade i nadovezuju na sledeće, osnovne simptome:

• Povećanje praga tolerancije podrazumeva da je vremenom potrebno provoditi sve više i više vremena na Internetu kako bi se zadovoljile potrebe za čije je podmirivanje ranije bilo potrebno znatno manje vremena,
• Apstinentska kriza može da nastupi kako nakon nekoliko dana bez Interneta, tak i pri pokušaju da se smanji ili prekine korišćenje Interneta, a manifestuje se psihomotornom agitacijom (nesvesno pomeranje prstiju, šake i slično, odnosno imitiranje kucanja na tastaturi i pokretanja miša), anksioznošću, opsesivnim razmišljanjem o dešavanjima na mreži...
• OffLine zavisnost podrazumeva velike količine vremena koje se troše na razne aktivnosti vezane za Internet, bilo dok je korisnik povezan na mrežu ili ne (npr. odgovaranje na prispelu poštu ili replike na neku raspravu na juznetu), bez obzira ima li to realne koristi ili ne.
• Asocijalno ponašanje koje se odlikuje zapostavljanjem raznih socijalnih, društvenih, rekreacionih i drugih aktivnosti i obaveza u korist Interneta,

Pored toga, često je moguće uočiti i drugi simptomi, kao što su:

• Čim se zavisnik suoči sa problemima, ili, eventualno, osećanjem krivice zbog nekog događaja u sopstvenoj okolini, bespomoćnosti ili straha, on pokušava da spas pronađe upravo u Internetu.
• Lažu se porodica i prijatelji u cilju sakrivanja stvarne količine vremena utrošenog na Internetu, i to je u principu obavezno smanjivanje stvarno utrošenog vremena, dok se povećanje vremena provedenog na Internetu u večini slučajeva ne praktikuje.
• Uprkos svim negativnim posledicama do kojih zavisnost od Interneta dovodi, i svesnog zanemarivanja istih, zavisnik i dalje koristi Internet nepromenjenim intenzitetom, ili čak i više nego ranije.

Mane zavisnika od Interneta [na vrh]

Zavisnici od Interneta najčešće pate od sledećih nedostataka:

• Nisu u stanju da kontrolišu vreme provedeno za računarom, odnosno na mreži, ako je u pitanju zavisnik koji računar koristi samo i isključivo za Internet.
• Podložni su laganju i obmanjivanju bližnjih o vremenu koje su proveli na mreži, te snose bilo socijalne, bilo psihološke posledice zbog tako proćerdanog vremena.
• Drže računar i Internet uopšte izuzetno visoko na listi životnih prioriteta.
• Dok koriste Internet, istovremeno su i euforični jer su trenutno na Netu, i frustrirani osećanjem krvice zbog neispunjenih i zanemarenih obaveza ili problema (mada je ovo dugo uglavnom manje bitno za "notorne" zavisnike od Interneta).
• Preokupirani su upotrebom računara i koriste ga u sprezi sa Internetom kao spas kada su depresivni ili tužni.
• Zavisnik od Interneta ne obraća pažnju na mogućnost gubitka ljubavne veze, posla, obrazovanja ili karijere zbog Interneta.
• Internet zavisnici, korisnici elektronske pošte, juznet i čet servisa, češće pokazuju pravu prirodu, pravo lice i skrivena osećanja, odnosno, ne mogu, ne uspevaju ili se dovoljno ne trude da kontrolišu svoje reakcije, pa često u afektu kažu ono što zaista misle i osećaju, dok bi u stvarnom životu to verovatno zadržali samo za sebe (detaljniji komentar iz ugla korisnika dao je Milan). Ovo je samo još jedan dokaz o psihoaktivnoj prirodi zavisnosti od Interneta.

Prevencija zavisnosti od Interneta [na vrh]

Dr. Kimberli Jang, psiholog Pitsburškog univerziteta, autor nekoliko stručnih knjiga iz oblasti zavisnosti od interneta baziranih na psihološko-naučnoj osnovi, predlaže način na koji trenutni hipotetički ili realan budući zavisnok može da pomogne sam sebi, i to:

• Čovek mora sam da prepozna prekomerno korišćenje Interneta i prizna samom sebi da postoji problem. Vrlo je važno biti svestan osnovnih simptoma od kojih je vreme provedeno za računarom, ali i vreme provedeno na Internetu ili aktivnostima vezanim za Internet ključno. Međutim, treba uzeti u obzir da samo vreme nije pokazatelj. Ovde se radi o relativnom vremenu, koje se uzima u obzir i posmatra spram drugih faktora, kao, na primer:
  da li ste student - koji po pravilu, provodi više vremena na mreži nego osnovci i srednjoškolci,
  da li je Net vezan za Vaš posao - ako ste administrator ili webmaster, 8h dnevno na mreži Vam je garantovano,
  da li od ranije imate neke oblike uslovljenosti - neki mentalni poremećaj; osoba koja pati od depresije i učestvuje u mrežnim "družinama" za lečenje depresije sigurno provodi više vremena na netu od drugih,
  da li bežite od odgovornosti - ponekad se može preterati s upotrebom Interneta upravo zbog bekstva od odgovornosti. Domaći primer je očigledan na pojedinim domaćim konferencijama koje većim delom godine "životare" sa po 10-ak postova nedeljno, dok neposredno pred ispitne rokove i u toku samih rokova prosto buknu i rasprave na njima se vode gotovo u realnom vremenu, sa desetinama poruka dnevno, da bi zatim ponovo splasle.
• Nakon konstatacije da problem postoji, trebalo bi mu pronaći pravi uzrok; zavisnik bi trebao da se upita zbog čega želi da pobegne od svakodnevnog života.
• Treba osmisliti način na koji rešiti problem iz stvatrnog života, a ne kako pobeći od tog problema. Ignorisanje problema ili bežanje na Internet ne rešava problem, već ga redovno pogoršava.
• Zavisnik bi lično trebao da preduzme korake ka samostalnom lečenju od zavisnosti. Jangova preporučuje postepeno smanjivanje upotrebe dok se ne dođe do prihvatljive količine vremena provedenog na Internetu. Ne preporučuje se metoda "sve ili ništa", odnosno, momentalno prelaženje na neko zacrtano "normalno" vreme, već se treba postepeno odvikavati od Interneta, tako da se svaki dan provedeno vreme skrati za po pola sata ili sat, dok se ne dođe do neke razumne granice koja ne uslovljava korisnika da zapostavlja ostale socijalne aktivnosti.

Lečenje zavisnosti od Interneta [na vrh]

U zapadnim zemljama postoji veliki broj radnih grupa u kojima zavisnici u prihvatnim centrima razmenjuju iskustva, pričaju o svojim vizijama Interneta, zajedno savladavaju apstinentske krize i udruženi dolaze do manje ili više uspešnog grupnog izlečenja.

Međutim, prilike kod nas i na zapadu su bitno drugačije. Prvenstveno zbog znatnih razlika u mentalitetu naših ljudi i "zapadnjaka", u našoj sredini takav oblik lečenja ne bi imao primetnog efekta iz više razloga.

Kao prvo, mi Srbi smo narod specifičnog mentaliteta, ponosni i tvrdoglavi, ne tražimo pomoć ni kad nam je neophodna u svakodnevnom životu. Davanje saveta shvatamo kao uvredu inteligencije ili sujete, a odlazak kod psihijatra tumačimo kao siguran znak totalne duševne poremećenosti. U velikom broju slučajeva je ovo najveći problem.

Na drugom mestu je stepen mogućnosti da se ostvare želje u cilju praćenja tehničkih dostignuća. Naime, u našoj zemlji je daleko manji interes za time nego na zapadu, pa tako i kod potrebe za Internetom postoji velika razlika. Ovde treba napraviti bitnu starosnu klasifikaciju, gde je sa porastom godina ova razlika sve veća.

Dalje, kako su osobe zavisnici upravo u zavisnost upale bežanjem od realnosti, na osnovu nama poznatih ispovesti zavisnika procenjujemo da uglavnom sopstvenim snagama i uz podršku rodbine i najbližih prijatelja, mogu da se prebrode prividni nedostaci u realnosti, kako bi se iščupali iz zavisnosti. Na to najviše utiče stepen doslednosti, istrajnosti, rešenost i jaka volja kojima je neophodna podrška i razumevanje okoline.

Zanimljivo je jedno uprošćeno predstavljanje toka neistrajnog odvikavanja od Interneta koje izgleda otprilike ovako:

U prvoj fazi, zavisnici koji reše da se izleče preduzimaju, recimo sledeće korake:

1.     Prekid dalje uplate Internet vremena,

2.     Izbacivanje modema iz računara,

3.     Prodaja ili rasturaje računara.

Nakon ovoga, obično zbog naglog šoka izazvanog apstinentskom krizom, budu primorani na drugi korak, koji zapravo predstavlja povratak na staro stanje i koji zavisi od toga šta su pokušali da bi se odvikli, te tako:

1.     Ponovo počinju sa uplatom Internet vremena,

2.     Ponovo ugrađuju modem,

3.     Sastavljaju odnosno kupuju nov računar, sa svim komponentama neophodnim za povezivanje na mrežu.

U zavisnosti od uzroka zavisnosti od Interneta, predlažu se dve metode lečenja:

1.     Korisnicima koji jednostavno preteruju sa upotrebom Interneta bez određenog razloga, preporučuje se najjednostavnije: uporna umerenost u korišćenju Interneta i kontrolisanje vremena provedenog na istom, uz već pomenuto postepeno smanjivanje vremena provedenog na mreži, vrlo nalik odvikavanju od pušenja, s tim što se ovde ne ide do kraja.

2.     Korisnicima sa "dubljim" problemom, odnosno, nekim psihičkim poremećajem (manije, depresivnost i slično), ili beguncima od realnog života iz najrazličitijih psiho-socijalnih razloga, preporučuje se lokalizovanje pravog problema, pomoć porodice i poznanika, i ako je neophodno, stručna pomoć u rešavanju tog problema.

Ankete [na vrh]

Nevezano za statistike zapada, iz priča i ispovesti naših ljudi, zaključili samo da je zavisnost od Interneta identična zavisnosti od droga, alkohola, pušenja, kocke i drugih psiho-fizičkih zavisnosti.

Analizom anketa sprovedenih na zapadu, zaključeno je da najveći procenat Internet zavisnika čine sredovečne žene. Karakterističan je primer koji je predstavila Maresa Heht Orzak, rukovodilac Centra za kompjutersku zavisnost MekLin Hospital u Belmontu. Naime, ona je imala za pacijenta ženu koja je potpuno zapostavljala svoje dete. Pošto je dugboko zagazila u zavisnost, u više navrata je znala da se mora udaljiti od Interneta i dati večeru sinu, ali nije želela da propusti dešavanja na mreži. Razvedena je od ranije i socijalna služba joj lako može oduzeti dete.

Ovaj podatak u našim uslovima ne možemo prihvatiti kao relevantan, pre svega zbog same strukture i mentaliteta stanovništva. U našim uslovima je kod ove polne i starosne grupe stanovništva ekvivalent praćenje sapunica za bekstvo iz realnosti, kojima su preplavljene gotovo sve televizije kod nas.

Razlog tome je kako socijalne prirode - TV ima gotovo svako domaćinstvo, dok je računar još uvek malo egzotičniji, pa čak i u slučajevima gde postoji računar, Internet ne može uvek da se priušti; tako i kulturološke prirode - nedostatak računarskog obrazovanja kod osoba koje imaju mogućnost korišćenja računara jer je potrebno predznanje o barem osnovnoj upotrebi računara pre same posete Internetu.

Našu anketu u prvobitnoj verziji ispunilo je tek preko stotunu ispitanika, od čega je veći broj odgovora mogao biti prihvaćen, dok su ostali bili besmisleni te ih nismo mogli uzeti za relevantne. Statistiku, bez detaljnih analiza, koje je nemoguće i neprihvatljivo izvršiti na osnovu ovako malog broja odgovora, možete pogledati na strani rezultati, ali se po dosadašnjim tendencijama može reći da najveći broj zavisnika kod nas čine osobe muškog pola u trećoj deceniji života. Ova statistika još uvek nije pouzdana zbog vrlo slabog odziva Internet korisnika da popune anketu, i lošeg proseka kroz populaciju korisnika na mreži. Detaljnije analize će se izvršiti na osnovu rezultata koje dobijemo putem nove verzije ankete, koja je modifikovana i poboljšana, tako da vas molimo da ukoliko ste ranije već popunili predhodnu verziju, to učinite ponovo sa novom, jer se njom dobijaju sveobuhvatniji rezultati i daju mogućnosti opširnijoj analizi situacije..

Veliki problem u bilo kakvom istraživanju predstavlja činjenica da je kod nas zavisnost od Interneta još uvek praktično nepoznata u relevantnim krugovima i ne poklanja se dovoljno pažnje istraživanjima domaće Internet populacije u ovom pogledu. Mi smo jedni od pionira na tom polju u našoj zemlji, i relevantnije zaključke bi mogli da damo tek nakon uspešnog sprovođenja već pomenute ankete, i njenog detaljnog analiziranja.

Do sada nam nije poznato da su u Srbiji sprovođene slične akcije i da se zavisnost od Interneta razmatrala kao ozbiljan problem današnjice. Ipak, postoje lokacije na Internetu na kojima se u manjoj meri pominje ovaj oblik zavisnosti, ali je to nedovoljno u odnosu na njen realan uticaj na psihološko stanje pojedinca zavisnika.

Izvori [na vrh]

Izvesnu pomoć pri sklapanju teorija nam je pružila lokacija http://netaddiction.com.

Još jedan inostrani izvor informacija se nalazi na lokaciji http://www.pro-patiente.hu.

Kod nas, jedina mesta na kojima se pominje zavisnost od Interneta su prezentacija zdravstvenog centra "Radivoj Simonović" iz Sombora na lokaciji http://www.neuro-so.org.yu gde se nalazi nekoliko prevedenih tekstova sa pomenute mađarske stranice, i prezentacija MP3 kluba na lokaciji http://www.mp3club.co.yu gde se nalazi kraći tekst o Internetu uopšte, a između ostalog i o manama Interneta.

Svaki oblik kontakta, predlozi, komentari i kritike su dobrodošli, a iskustva naročito. Za kontakt sa autorima prezentacije i teorija koristite stranu kontakt.

Bottom of Form