МАЛИ ПИСЦИ

Школа какву замишљам и желим

            Ја сам ученица 5. разреда и идем у Основну Школу „Ђура Јакшић“ у Малој Крсни.
            Моје одељење чини 13 ученика-6 девијчица и 7 дечака.У мојој школи има  4 учионице за основце и 1 учионица за предшколце.Већи део времена проводим у школи тако да се у њој осећам безбедно и сигурно зато што о нама брину учитељи и наставници.У школи ми је лепо  и доживљавам је као своју другу кућу.
            Према сазнањима школа је почела са радом  1889. године у једној старој кући.Током свих година изграђивала се све више и више и постала је оно што данас јесте.
            Ја бих желела да је моја школа мало већа и да има више ђака, и више учионица.Када бих се ја питала,  у потпуности бих променила салу за физичко:позидала бих је много већу и у склопу школе.Школско двориште бих прекрила зеленим површинама и цвећем, а не шљунком и камењем.Ставила бих нове прозоре и врата, а зидове бих оживела веселим бојама.Мојој школи такође недостаје просторија за школску библиотеку у којој би смо могли несметано да читамо, пишемо и дружимо се у слободно време.Такође, они који су за то задужени требало би мало више да поведу рачуна о хигијени у школи, а посебно о ђачким  тоалетима.

ТЕОДОРА БЛАГОЈЕВИЋ 

Пролеће у мојој улици

            Једног јутра пробудили су ме весели  врапци који су радосно цвркутали у име пролећа.
            Дрвеће је поново нанело свој зелени покривач.Оно је препуно веселих боја, цветова, лишћа и разних распеваних птица.
            Моју пролећну улицу испуњавају радосна деца која трчкарају напољу и играју се са својим другарима.Док шетам улицом гледам како весела деца уживају у чарима пролећа и у разнобојном цвећу на травњацима.Људи се и мање облаче јер је пролеће са собом донело и топле дане.
            Тамно и сиво небо, као да смо замахнули једним чаробним штапићем, постало је плаво и светло.Види се да су људи у својим баштама вредно радили јер су прекривене зеленилом и разнобојним цвећем које даје лепоту и шири опојни мирис.
            Пролеће је лепо и занимљиво годишње доба али ми је посебно било жао што су неки дани били хладни и кишовити, па су нама деци кварили пролећну забаву.
            Ипак пролеће је такво, променљиво, па убрзо након кише поново гране сунце и обасја сјајем и топлином моју улицу.Тада сви поново изађу напоље, неко радећи у свом дворишту, неко играјући се, али сви уживајући у чарима које доноси пролеће.
            Мада више волим лето, радујем се и пролећу и волим га.Свиђа ми се шаренило боја које ме тада окружују, цвркутање птичица и топлину ваздуха.Уживам у призору који ме тада окружује и увек се веселим његовом доласку.


ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋ

Пролеће у мојој улици

            Сунце се пробија кроз покисле гране багрема који се издиже мојом улицом.Чује се весели цвркут птица који најављује леп дан.Кроз прозор моје собе шири се поглед на цвеће у башти које је обасјано сунчевим зрацима.Ово је било тако лепо и весело.Осетио сам велику радост јер је дуга зима коначно прошла.Погледао сам у пећ у дновној соби, и помислио да одлази на заслужени одмор.
            Истрчао сам из куће и веселио се доласку пролећа.Сео сам на бицикл и провозао се својом улицом.Све пред мојим очима је блистало од сунчевих зрака и јутарње росе.На прагу су се весело играли јагањци и јарићи око својих мајки.Из оближњег дворишта изашла је кока која је за собом водила мале пилиће.Врапци су цвркутали весело скачући са гране на грану.Један мачор се лењо теглио ка прагу комшијске куће гледајући где је топлије да би се померио тамо.Дрвеће је у шумарицама олистало, а воће добило беле и розе крошње.Слике су се ређале једна за другом.
            Све ове слике улепшале су моју улицу.Такве лепоте може да нам поклони само пролеће и оно се уселило у моју улицу.Радујемо се пролећу јер доноси пуно среће, радости, и весеља.

ИЛИЈА НИКОЛИЋ

Портрет драге особе

            Свака особа на свету носи у свом срцу некога ко му је посебно драг.
            Поред мојих родитеља и пуно пријатеља посебно место заузима мој брат Никола.
            Никола има девет година и иде у трећи разред основне школе.Очи су му плаве и крупне, а поглед бистар и сјајан и зрачи топлином и нежношћу.Коса му је кратко ошишана, смеђа и светлуца здравим сјајем, а лице светло и нежно попут најфинијег листа папира.
            Никола је увек искрен према свима и никада не лаже.Поприлично је тврдоглав и упоран када нешто жели да постигне.Радознао је и све га интересује, па је вероватно због тога увек пун занимљивих прича којима забавља све нас у кући, а и своје пријатеље.Духовит је и увек извуче из рукава неки смешан виц којим ме засмејава када ми је досадно или сам због нечега тужна.
            Када му поверим тајну, знам да је она на сигурном јер је Никола никоме неће открити.
            И поред свега тога, често се посвађамо због различитих жеља и мишљења, али наша свађа траје веома кратко,  а проблеми се брзо реше често уз помоћ наше маме која се некако увек створи поред нас у тренутку наше расправе.
            Ипак Николу волим највише на свету јер је добар брат и мој најбољи пријатељ.

ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋ

Опис драге особе

            Моја драга особа и најбоља другарица је Александра Будимировић.Њен надимак је Ања.
            Она има плаву косу и плаве очи.Ситније је грађе и лепа је.Има светао тен и има нежне беле руке.Првог дана када смо кренули у предшколско особа коју сам прво срела на ходнику била је Ања.Пришла сам код ње да се упознамо, мада ме је било јако срамота.Од тог дана кад смо се упознале постале смо нераздвојне.Све школске одморе проводимо заједно и ретко кад се раздвајамо.Све тајне које имам могу њој да кажем, јер знам да их она никоме неће одати.Често се дружимо и ван школе и идемо једна код друге.Ако се неког дана не видимо, обавезно се чујемо телефономи по неколико пута дневно.
            Ања је много добра као особа, све што има подели са мном и са осталим другарима.Она није себична, хоће свима да  помогне, али је понекад мало тврдоглава.Без обзира на све омиљена је у друштву и ми је сви волимо.Надам се да ће ми Ања остати најбоља другарица током целог нашег школовања, а и живота.

ТЕОДОРА БЛАГОЈЕВИЋ

Ја на пустом острву

            Јутро је освануло у прелепим сунчевим зрацима.Све је указивало на диван дан.То ме је обрадовало јер смо тога дана из Бара требали да кренемо бродом за Америку на велики светски карате турнир.
            Прелеп брод је био усидрен на обали.Изгледао је моћно и снажно.Капетан нас је срдачно поздравио на улазу и пожелео срећан пут.Море прво путовање бродом било је за почетак прилично лепо и интересантно.Брод је полако пловио и секао море остављајући за собом трагове од морске пене.
            Једне ноћи пробудило ме је јако љуљање брода.Чула се граја путника, сви су били веома узнемирени.Улетели смо у јако невреме, ветрови као да су дували са свих страна и хтели да покажу колико су снажни и јачи од нашег брода.Морали смо некако да се докопамо неког копна.Капетан је предложио да пробамо да се усидримо на једно острво.Ветрови су нас водили и буквално се играли са нама.У једном тренутку осетили смо јак ударац и сви смо одлетели од силине.Ударили смо у стену и брод се оштетио.Вода је продирала са свих страна.Морали смо да се искрцамо.Када смо осетили тло под ногама било ми је много лакше али наступио је страх од непознатог.Нисам знала где смо, нити какво је ово острво.У дубини острва чули су се језиви звуци неких животиња.Сачекали смо јутро.Сунце које је излазило на истоку, сачекала сам будна.Ујутру сам видела да се брод, који полако тоне, удаљавао и налазио далеко на пучини.Полако сам почела да истражујем ово непознато и чудно острво.Огромна пешчана плажа, прелепе високе палме и листопаднои дрвеће.Нисам имала ни хране ни воде.Кренули смо ка унутрашњости острва, за водом.Нож који увек носим са собом помогао ми је да зашиљим прут који је изгледао као копље.Залазили смо све дубље у шуму али  нисмо нашли ни људе.Изгледа да је острво било пусто и ненасељено.У даљини се чуо шум воде.Обрадовали смо се када смо видели водопад и дивно језеро које је оно правило.Било ми је лакше када сам схватила да имамо воде.Шумске бобице које су изгледале као наше купине послужиле су нам као храна.Први дан је прошао у истраживању острва.Наредних дана смо се већ  организовали тако да се знало ко иде по воду а ко у лов за храном, док су остали ложили ватру.Воду смо доносили у кокосима који су нам послужили као чаше.Дани су се низали и сви су мучили један другог.Стално сам гледала ка пучини и очекивала да се појави неки брод који би нас спасио.Али као да смо били на острву поред кога нико, никада није пловио.Поред несреће која ме је снашла и туге, због тога што нисам код куће, ипак сам уживала, увече када смо палили ватру и сви заједно певушили.Дани су пролазили али ја нисам губила наду.
            Онда једног јутра угледали смо брод који је пловио према нашем острву.Сви смо били срећни.У том тренутку неко ме је дозивао:“Милице, Милице!“
            Тргла сам се и пробудила.Поред мене је стајала моја мама која ме је будила за школу.Схватила сам да је то био само сан а поред мог јастука била је књига Робинзон Крусо.

МИЛИЦА  МИЛЕНКОВИЋ

Пролеће у мени царује

          Једног пролећног јутра погледала сам кроз прозор и угледала предиван призор.Својим чаробним рукама пролеће је променило све око себе.
          Весели хор птица измамио ме је да кренем у шетњу ливадом.Сунчеви зраци поигравали су се у мојој коси.Танке влати траве лелујале су се на благом поветарцу.Љубичице и маслачци су се у својим новим хаљиницама играли жмурке.Моја стара трешња у башти добила је беле бисере, као права краљица.Бубамаре и осе су као праве комшије кренуле на чај код пчела.Мамина башта се просто зазеленела од узбуђења.До пре неколико дана била је прекривена снегом, а сада је красе разнобојни цветићи.Лептири скачу са цвета на цвет слушајући разиграну пролећну песму.Медведић је заједно са зеком кренуо у потрагу за храном.
          На све стране чују се дечији гласови, цика и вриска.Људи раде у својим баштама.Из даљине чује се брујање трактора и весели лавеж паса.
          Пролеће је моје омиљено годишње доба, јер се све поново буди и рађа.


ИВАНА ИЛИЋ

Моја породица

     Моја породица се састоји од четири члана. Њу чине два брата,тата и ја.
     До 2008. године било нас је петоро,али су се тада моји родитељи развели и остали смо моја браћа и ја да живимо са оцем. Када су се моји развели у почетку ми је било тешко,али како је време пролазило све више и више ми је постајало свеједно. Када сам мало више одрасла схватила сам да је тако требало да буде и да је овако боље. Мени је овако боље без ње,а мислим да је и мојој браћи ,јер да нас је волела као што је причала до моје осме године,не би оставила моју браћу и мене. Није ми ни мало тешко што више не живим са њом. Године су прошле и сада када је видим на улици,само јој кажем  ’’ћао’’ чисто реда ради. Не проводим много времена са татом и браћом,пошто обично идем у школу,када додјем кући на компјутеру сам,тата ради по цео дан. Тек увече када дође вечерамо  и после причамо,тата ме саветује за школу и за моју будућност. Један брат ми је ожењен,а други живи са мном у кићи. Често ми долази брат са својом децом и кад год дође он и ја се побијемо. Са братом који живи са мном,стално се скоро бијемо,али нама је то игра. Живим са бабом и дедом још у кући,али одлучила сам се да вам причам само за ужу породицу.
     Сматрам да све што тата ради за мене да је то за моје добро,иако ми је сада досадно,када мало одрастем послужиће ми у животу. 

Свако време носи своје Феме

У сваком месту на свету, у свако доба пре хиљаду, пре две хиљаде година, па и данас постоје особе које су налик Феми.
Где год да се окренемо видимо Феме. Они се лако препознају, јер им се у оцима види само страх кога прекривају грациозне хаљине и прегршт бесмислених реци. Тај страх, заправо, проистиче из жеље за доказавиањем. Такви људи су на неки начин слепи и не виде свет око себе. Желе да постану оно што је за њих недостижно и узалуд то покушавајући могу да повреде многе људе око себе, па и оне најближе. Имитирају нешто што није ни приближно њиховом стварном лику, изгубе се у томе и не обазирући се на ствари које имају праву вредност, на ствари за које се вреди борити.
Нико од нас не треба да се угледа на Феме, а камоли да буде једна од њих.  Јер ако целог живота испред вашег лика стоји маска губи се оно право ’ЈА’, а оно је најдрагоценији дар. Наше разлике нас заправо и чине посебним. Они се пре свега уздижу. Сматрају себе нешто већим, јачим и моћнијим од других. Када постану Феме као да им се њихов доскорашњи живот гади, као да сажаљевају сами себе. Убеђују се да је управо то исправно и да је то живот какав желе. Оно што је најгоре је то што Феме саветују друге да буду попут њих, а то је и разлог због ког и данас постоји велики број њих.
     Из те таме веома је тешко изаћи, јер је живот у лажном свету у ком највећу вредност има новац само замка за наивне и халапљиве.

Моја породица

     Седим у дневној соби, у фотељи и посматрам.За столом седе мени позната и веома драга лица. Лица су им различитог расположења. Једно је расположено пуно веселих прича и препричавања, док су друга замишљена и ћутљива. То је моја породица. Она броји четири члана, а то су мама, тата, сека и ја.
Иако се моја породица не разликује по много чему од осталих, за мене је ипак посебна. Сваки проведен тренутак са мојом породицом је драгоцен и мени много значи. Моја породица је мени највећа подршка у свему. То што верују у мене је мени највећи подстицај да се трудим у свему што радим. Пошто сам најмлађа мени се увек посвећује највише пажње. Колико год се оцећам посебном због те пажње, ње понекад уме да буде и превише, али ја то могу да разумем, јер знам колико брину за мене. Иако ми родитељи раде кад год су код куће имају времена и разумевања за мене. Ту су да ме саслушају и да ми дају по који добар савет. Често сви заједно идемо на излете, а лети смо скоро сваког дана на плажи. Ипак не мора то бити неко специјално место. Понекад се увече сви скупимо испред телевизора и одгледамо неки занимљив филм, уз слаткише и доста смеха.
Моја сестра се зове Јована и иде у први разред средње школе. Она и ја се често свађамо, а понекад дође и до туче, али сам свесна да ме она најбоље разуме јер је и сама не тако давно била мог узраста.
И кад одем из ове породице, знам да ће ми недостајати сваки проведен тренутак са њима.
                                                                                                  Јелена Милић


Моја породица

     Живим са мамом и очухом у једној малој и срећној породици. Имам три брата од оца и једног од очуха. И ако не живимо сви заједно нисам усамљена, јер се моја мама и очух труде да ми живот буде узвудљив и занимљив.
     Моја мама воли да гледа серије, па јој се оридружујемо очух и ја, док се браћа играју. То чини моју породицу срећном. У мојој породици нема свађа и све проблеме покушавамо да решимо разговором. Понекад мама викне на мене када је не послушам, али очух увек смири ситуацију. Он је увек добар према мени и никад не виче. Моја породица ме подржава у свему што радим, а кад имам проблем искрена сам и увек им кажем шта ме мучи. И мама и очух се труде да ми помогну у свему и да се осећам лепо и сигурно.  У мојој породици никада није досадно, јер увек смислимо нешто лепо како би смо проводили наше слободно време. Волим када смо сви заједно без обзира куда идемо и где се налазимо.
     Моја породица је нешто највредније што имам и волим их највише на свету.
Елма Исмаиловић

Да сам на пустом острву

            Ја сам особа која је веома друштвена.Само ноћу док спавам ја сам сам.Идем у школу, тренирам фудбал тако да сам увек окружен другарима.Веома ми је тешко да створим слику острва и себе на њему.Када помислим на то у мени се пробуди страх, али покушаћу да замислим себе на пустом острву.
            Био сам на реци у малом чамцу.Ветар је изненада дунуо и однео мене и чамац у непознатом правцу.Био сам сам и уплашен кад сам се насукао на обалу.Ноћ је почела да пада.Чули су се крици ноћних птица.Примирио сам се у чамцу и надао се да ће неко по мене доћи.
            Пробудио сам се и био сам срећан што је ноћ прошла.Испред ње је била велика шума.Мислио сам да ће из ње изаћи нека опасна животиња па сам тражио камење и велико дрво.
            Почео сам да осећам глад.Пронашао сам мало шумских јагода.Прижељкивао сам сво то време да неко дође по мене и врати ме кући.
            Цвркут птица у шуми изгледао је лепо и тајанствено.Замишљао сам себе да сам ловац и да идем у шуму да ловим.
            Пробудио сам се из тог сањарења.На сву моју срећу родитељи су ме пронашли и вратили кући.
            Човек је биће које воли да се дружи.Само особа која може да се разочара у своје најближе може да побегне на пусто острво



ИЛИЈА НИКОЛИЋ

Свако време носи своје Феме

     ’Покондирена тиква’ је дело писано пре много година, али тема о којој говори је актуелна и у данашње време.
     Када помислим на лик Феме пред очима ми се створи особа која самим својим изгледом одаје утисак неваспитане и необразоване жене. Таквих је и данас много да овом свету. Најбољи пример за то су популарне особе које се појављују на телевизији. Сам њихов изглед и начин облачења указује на то. Потпуна слика о њиховом необразованости и некултури стиче се када проговори. Тада могу да се чују свакакве будалаштине и ја у сваком од њих видим по једну Фему.
И сама имам примере, када су особе зарад новца и краткотрајних слава заборавиле на своје породице и људе који су заиста битни у њиховом животу. Та трка за друштвом коме се не припада, често доведе до тога да људи изгубе праве пријатеље, породицу и буду исмејани у друштву.
     Зато ја ценим своје пријатеље и породицу и волим их баш такве какви јесу, као што ни ја немам потребу да се мењам да бих била са љидима до којим ми је стало.
     Фема је било и биће их у сваком времену и у свакој прилици, а нама остаје да их се клонимо.
                                                                                                 Ана Стокић
Моја породица

     Породица је основ и стуб за сваки успешан и срећан живот. Из ње понесемо све што је добро или лоше, вредно или безвредно, поштено или непоштено...
     Моја породица је мој понос. Њу чине тата, мама и сека. Тата се зове Дејан и ради на железници. Често није код куће због посла, али увек нађе времена за секу и мене. Углавном се лепо слажемо, мада се дешавају и сукоби. То брзо решимо и наставимо даље по старом.
     Моја мама се зове Миљана. Није запослена па је стално код куће. Увек је ту за све што ми је потребно. Помаже ми око школе или боло чега другог што ме мучи. Са њом могу да причам о свему и увек нађе речи утехе или подршке да ме охрабри да наставим даље. Посвађам се и са њом понекад и то најчешће око оцена, јер она увек мисли да ја могу боље и више.
     Моја сека се зове Катарина и заузима најлепше место у мојој породици. То је једна весела и причљива девојчица са којом ми никада није досадно. Проводимо пуно времена заједно. Она зна све моје тајне и што је још битније уме и да их сачува. Сигурна сам да никоме неће испричати ако јој нешто кажем у поверењу. То је права сестра.
     Ово је било укратко о мојој породици. Имала бих да пишем још много о њима, али је ово доволљно да вам покажем да је моја породица, мој понос и да их волим највише на свету.

                                                                                                 Ана Стокић

Другарство   је...

Другарство    је  реч  која  означава  нешто  лепо.  Ту  лепоту  би  требало  наћи  у  особи  са   којом   се   дружимо,  играмо  и  учимо.
Друг   је  неко  ко  нам  помаже  у  невољи. Особа  која  је  увек  искрена. За  мене ,  друг  није  неко  ко  ласка  а  другима  прича  лоше  о  нама.  Другарство   мора  да  се  заснива  на  искрености  и   међусобном  поверењу. Имам  много  другова  и  другарица.  Све  њих  волим  и  са  свима  се  дружим. Међутим,  постоје  неки  које  сматрам  посебним и  више  сам  везан  за  њих. Могу  да  им  кажем  све  што  ме  мучи  и  знам  да  ме  неће  одати, да  ми  се  неће  подсмевати.Мислим  да  је  то  право  другарство.
Желео   бих  да  другарство  између  мене  и  мојих  другара  траје  дуго,  дуго.  Волео  бих  да  све  моје  другове  и  другарице  задржим  за  цео  живот  и  то  њихово  другарство  према  мени  узвратим  већим  и   искренијим  другарством.

                                                                                  Иван   Николић,  4.  разред
 
Најлепша   је   моја   школа

Моја   је  школа  најбоља
Сви   имамо  оцену  која  задовољава! 
Углавном  су   то  четворке  и  петице
И   зато  су  срећне   учитељице!
Понека   тројка  у  кошарци  је  шут
Али  у  школи  двојка  већ  је  за   прут.
Јединица   стварно   страшна  је  знај
Добићеш   батине  ајајај!!!
Школа   је  ту  да  нешто  научимо 
А  не  као  што  неки   мисле ,  да  се  досађујемо!

                                                                             
                                                                             Марија   Стојановић,  4.  разред

Слатке   муке

Кад    би   само   могао  рећи
Шта  ме  мучи ,  шта  ми  смета
Можда  би  ми  лакше   било 
Не  бих  брино  бриге  света.
Моје  бриге  нису  књиге
Можда  су  за  неког  слатке
Али  за  мене  јесте  мука
Та  девојчица  из  суседне  клупе.

                                                                           Владимир   Вучковић,  4.  разред

Најлепша  је  моја  школа

Школа  је  место  на  коме  деца  стичу  нова  знања  и  упознају  се  са  новим  другарима.  Моја  школа  је   поприлично  велика.  Имамо  и  фискултурну  салу  и  кабинет  за  информатику.   У  њој   се   осећам   безбедно  и   никада   не   морам   да   бринем   да   ли   ће   ме   неко   повредити .   Шалимо   се  и  смејемо.  Понекад   учитељице   умеју  да   буду  веома  строге. То  не  раде  зато  што  желе ,  већ   да   би   нас   нечему  научиле.
Причала   сам   вам   о   мојој   школи,  зато  што  се  у  њој  осећам  као  код   своје   куће.

                                                                          Љубица   Миленковић,  4.  разред

Школа

Свако  дете  које  се  роди,
Први  дан  га  мајка  у  школу  води.
Срећни  ђаци  испред  школе  у  редовима  стоје,
Минуте  до  почетка  часа  броје.
Сваки  учитељ  се  труди  и  мучи,
Да  их  знањем  и  лепом  понашању  науче.
Све  прве  лепе  оцене  ђаци  заволе,
Јер  у  школи  радосно  уче  да  броје.
Кад  девојчице  добре  оцене   имају,
Код   куће  дивне  лутке  добијају.
Док  на   часу  дечаци  у  лепе  девојчице  гледају, 
Оне  урађену  контролну  вежбу  учитељицама  предају.
Док   ученици  на  часу  уче  да  пишу  и  броје,
Оцене  се  у  дневнику  као  пчеле  роје.
Школа  нам  је  као  друга  мајка,
Време   у  њој  пролети  као  бајка.

                                                                     Емилија   Митрашиновић,  4. разред

Најлепша   је  моја   школа

Када   школско  звоно  звони,
Сви  су  ђаци  у  колони.
Учитељица  када  ступи ,
Сваки  ђак  је  у  својој  клупи.
Ушколи  се   учи,  ствара
И  са  друштвом   разговара.
Корисно  се  стиче  знање 
И  кроз  игру  и   певање.
Не  прича  се  и  не  шета 
Онда  када  неком  смета.
Хаос  не  сме  да  се  ствара,
Ни  по  клупи  да  се  шара.
Најлепша  је  моја  школа,
То  је  место  знања
И   културног   понашања.

                                                                       Матеја   Андрејевић,  2.  разред

 Најлепша   је  моја  школа

Најлепша  је  моја  школа,
Другарство  ми  много  значи.
Кад   ти  нешто  треба
Само  мени  кажи.
Моја  школа  Ђура  Јакшић
Сија  као  звезда  и  много је  лепа.
Ђура  Јакшић  је  име
За  нашу  лепу  школицу,
А  учитељица  Љиља  краси 
Нашу  малу  учионицу.

                                                                              Немања  Перић,  2.  разред


УЧЕНИЦИ    ПИШУ   О   ПРОЛЕЋУ  И  ЛЕТУ:

Мај   крај   сваке   чесме  пише  песме

Дивно ,  поподневно  мајско  сунце , бацало  је   своје  зраке  на   мирисни  врт   испред   моје   куће.  Они  су  се   пробијали  кроз  већ  озеленели  лешник  који  је   својом  прелепом  крошњом   штитио  стару,  дрвену  клупу  под   њом.  То  ми   је  омиљени   кутак  за  уживање.
Седела   сам  и  нестрпљиво  ишчекивала  најављени  долазак  моје   другарице . Благи  поветарац   миловао  ме  је  по   лицу  носећи   са   собом  опојни   мирис  пролећног  цвећа.  Уживала   сам   у  овој   лепоти  природе  размишљајући  о  њој  и   њеним  чаробним  умећима . Све  је  подсећало  на  слику ,  насликану  најфинијим  покретима   четкице  неког  старог  сликара.  Ова  слика  је  имала  душу. Била  је  стварна  и  подсећала  је  на  буђење  после  најдубљег  зимског  сна.
Посматрала  сам  најудаљенији   кутак  мог  дворишта.  Одатле  су  ми  својим  нежним  и  жутим  главицама   махали   многобројни   маслачци. Док  сам  их  задивљено  гледала,  нешто  ме  је  одједном  заголицало.  На  путу  сам   угледала  ужурбаног  мрава.  Слатко   сам  му  се  насмејала  и  спустила  га  у  траву.  За  тили  час  су  му  се   придружила  и   остала  браћа ,  вредно  носећи  свој  товар  на   леђима. 
Све  је  блистало  око  мене.  Разгледала  сам   пажљиво  сваки  део  мог  дворишта. Тада  сам   угледала   вредне  домаћине  како  у  својим  тракторима  одлазе  у   њиве  да  сеју  кукуруз.Посматрајући   сву   ту  лепоту  на  тренутак  сам   пожелела  да  имам  крила.  Летела  бих  широм  света  и   најавила  долазак   најнежнијег  годишњег  доба,  пролећа.  Док  сам  размишљала  о  томе  зачула  сам  глас  своје  другарице.
Тргла   сам  се  из  сањарења  и 
предложила  јој  да  прошетамо  крај  реке.  Она  је  то  са   одушевљењем   прихватила.  Желела  сам  да  откријемо  да  ли  је  мај  заиста  крај  сваке  чесме  написао  песме. Зато  смо  се  полако  шетале  и  препустиле  чарима  пролећа ,  кога  толико  волим.

                                                                               Љубица  Миленковић,  4. разред

Mај   крај  сваке  чесме  пише   песме

Свануло  је  једно  дивно   јутро. Оно  није  обично. Уместо  да  ме  пробуди  звонце  навијеног  будилника  пробудио  ме  је   благи  цвркут  ласта. Устала  сам  и  брзо  сам  се   спремила  у  нади  да  је  стигло  пролеће.
Погледала  сам  кроз  прозор. Угледала  сам  нешто  као  у  сну. У  башти  су  цветале  лале, руже, висибаке. Небо  је  било  плаво  и  дубоко  као  бескрајни  океан,  сунце  је  обасјало  моје  двориште  и  дало  му  нов  живот. Пошто  је  време  било  сунчано  и  ведро,  а  природа  се  вратила  у  живот  одлучила  сам  да  одем  до  оближње  шуме. Када  сам  изашла  у  двориште  видела  сам  да  је  моја  трешња  обукла  зелену  хаљину  са  црвеним   тачкицама. Њена  хаљина  је  била  сашивена  од  младог  лишћа  и  зрелих  трешања.На  капији  ме  је  сачекао  хор  малих, веселих   ласта. Као  да  је  имао  написану  песму  препоручену  мени. Кренула   сам  даље. Једно  огромно  гнездо  населиле  су  две  роде  и  три  још  неискусна  птића. Пошла  сам  поред  једне  огромне   њиве  коју   су  обрађивали  домаћини  и  домаћице.  Људи  који  су  пролазили  поред  мене,  као  ни  ја  више  нису  носили  зимске  јакне  нити  дубоке  чизме.  Затим  сам  прошла  поред  једне  кајсије  која  је  носила  зелену  хаљину  са  белим  туфнама. Те  тачкице  су  били  цветови  који  ће  за  неколико  месеци  постати  воће. Полен  цвета  су  обрађивале  пчеле .Из  оближњег  парка  чула  се  граја  веселе  деце. Та  граја  није  ништа  друго  казала  већ   да  је  и  њима  драго  због  доласка  пролећа.
Коначно  сам  стигла  у  шуму. Печуркице  које  су  дизале   своје  кишобранчиће ,  показале  су  ми  пут  кроз  високе  четинаре. Одвеле   су  ме  до  врапца   који  није  могао  да  лети. Ставила  сам  га  на   једну  грану. Са  гране  ми  је  слетео  у  шаке. Требало  му  је  дуже  времена  да  полети, али  ме  то  није  спречило  да  му  помогнем. На   крају  је  полетео.  Била  сам  пресрећна  колико  и  врапчић. Четинарско   дрвеће  се  није  разликовало  много  од  осталог.  Разлика  је  била  у  шари.  Неке  шаре  су  биле  смеђе, неке  црне  а  неке  беле  боје. На  земљи  су  неке  тачкице  у  колонама  гмизале.  То  су  мали  мрави  вредно  сакупљали  храну. У  близини  је  протицао  један  поток. Одлучила  сам  да  одем  до  тог  места.  Када  сам  стигла  благи  поветарац    је  њихао   латице  цвећа а  мени  је  мрсио  косу. Рибице  су  весело  искакале  из  воде  и  као  да  су  ми  хтеле  казати  да  је  и  њима  драго  што  је  стигло  пролеће. Већ  је  било  касно.Поздравила   сам  се  са  стеченим  пријатељима  и  плако  кренула  кући.
Oвај  пролећни  дан  никада  нећу  заборавити. Памтићу  га  по  пролећним  чарима  и  разним  догађајима.

                                                                                Марија  Стојановић,  4.  разред


Долазак   лета

Жељено   нам   лето  полако  долази,
Његов  се  ход  види  на  на   сунчевој  стази.
За  све  нас  је  лето  радосница  права,
Цвеће  се  шарени ,  зелени  се  трава.
Велики  је  распуст,  деца  лето  воле,
Биће  игре  свуда  док  мирују  школе.

                                                                            Кристина   Живковић,  3.  разред

ЈОШ    СТИХОВА   НАШИХ  ДРУГАРА

Мама    и  тата

Маму   стално   заболи  глава 
Што  више  не  може  да  пише
Него  мора  прашину  да  брише.
Често  говори:
„Боље  да  сам  на  факултету
И  да  сам  дете  у  пубертету“.
А  тата  глуми  великог   брата
Па  неке  ствари  ради  из  ината.
Само  фејсује  и  слике  ниже
А  мами  се  коса  на  глави  диже.
А  ујутру  кад  сат  зазвони
На  ноге  лагане  она  стоји
И  тату  зове  у  походе  нове
И    заједно  крећу  на  пут  ка  предузећу.
А   нас  на   столу   чека
Доручак   и  шоља  млека
И   порука  од  срца  написана:
„ Будите  добри,  воли  вас  ваша  мама.“

                                                                       Михајло   Стојадиновић,  3.  разред

Дарежљиви    џин

Има  једна  лепа  бајка
Што  ми  сваке  ноћи  прича  мајка.
У  њој  један   џин   живи
И   својој   се  лепоти   диви.
Он   је  један    џин  мио
И   дарежљив  увек  био.
Зато   деца   увек  радо  иду    џину,
Јер    тамо  увек  осете   топлину.

                                                                                         Андреа   Радић,  3. разред

ЗАНИМЉИВОСТИ-   ВИЦЕВИ

Питали   Перицу:
„Који  предмет  у  школи  највише  мрзиш?“
Перица   рече: „  Дневник“.

Зашто  су  дивље  животиње  тако  длакаве ?
Зато  што  у  шуми  нема  фризера!_

Како  твоја  мама  зна  да  се  ниси  умио?
Заборавио  сам  да  наквасим  сапун!

Шта  треба  да  урадиш  да  би  време  летело?
Да  бациш  сат  кроз  прозор !

Шта  добијеш  када  укрстиш  овцу  и  тигра?
Пругасти  џемпер!


ОДЛАЗАК   НА  КОНЦЕРТ  БЕОГРАДСКЕ   ФИЛХАРМОНИЈЕ

За   ученике  од  1.  до  4.  разреда  је        организован  одлазак  у  Смедерево , на  концерт  оркестра  Београдске  филхармоније  под  називом „  Четири  годишња  доба“,  Антонија   Вивалдија.
Ученици  су  на  концерту  седели  на  столицама  на  сцени,  иза  извођача  и  учествовали  у  дешавањима  у   интеракцији  са   наратором.
Утисци   ученика:
Сви   смо  били  веома  узбуђени  пре  одласка  на  концерт.  Са  нестрпљењем  смо  очекивали  да  стигнемо  у  Смедерево. На  концерту  је  било  лепо.  Свако  годишње  доба  је  имало  своју  песмицу,  мелодију . Све  је  било  супер , само  се  надам  да  ћемо  следећег  пута  седети  испред  музичара. 

                                                                         Андријана  Стојановић,  4.  разред

Једног   лепог  дана   са   учитељицом,  друговима  и  другарицама  сам  ишла  у  Смедерево  на  концерт  под  називом  „ Четири  годишња  доба“. На  том   концерту  је  било  врло  забавно. Музичари  су   свирали  на  гудачким  инструментима  и  клавиру. Била  сам  зачуђена  тим  дивним  звуковима  које  су  они  производили.
Када  се  завршио  концерт  у  возу  смо  се  играли,  сладили  слаткишима  и  шалили.

                                                                         Емилија  Митрашиновић,  4. разред   

На  концерту  „ Четири  годишња  доба“  смо  се  провели  лепо.  Слушали  смо  дечију  музику, забављали  се,  смејали, слушали  учитељицу. Моји  другари  и  ја  смо  аплаузом  подржали  музичаре  и  концерт  је  почео.Музичари  су  свирали  различите  композиције  на  различитим   инструментима.  Највише  ми  се  свидела  компоозиција  на   виолини  зато  што  виолина   има  леп  звук  и  песма  је  била  много  лепа.


                                                                           Милица  Ђорђевић,  1.  разред

Мени  је  било  лепо  на  концерту.  Били  су  представљени   пролеће,  лето, јесен  и  зима. Мени  се   највише  свидело  представљање  зиме.  Свидело  ми  се  и  то  што  смо  седели  на  бини.

                                                                              Јован   Костић, 1. разред

Када  сам  чула  да  ћемо  да  идемо  на  концерт  у  Смедерево   веома  сам  се  обрадовала.  Волим  да  слушам  музику  и  да  путујем  возом.  Када  смо  кренули  падала  је  киша. У возу  је  било  занимљиво  а  на  концерту  још  више. Седели   смо  на  бини  заједно  са  оркестром  и  слушали   дивну  музику.Мени   се  највише  допала  „  Зима“. Била  сам   тужна   када  се  завршила.

                                                                             Марија  Стокић,  1.  разред

Једног  дана  учитељица  нас  је  водила  у  град.  У  Смедереву  смо  гледали  представу. Свидела  ми  се представа.  Било  ми  је  смешно  то  како  је  глумео  и  шта  је  причао  глумац.  Глумац  је  падао  и   спавао  а  ми  смо  се  смејали.  Музика  је  била  лепа.
                                                           
                                                                               Марко  Николић,  1. разред

Најлепша   је  моја   школа

Моја  школа  није  нова,
Није  ни  као  из  снова.
То  је  мени  друга  кућа,
Најлепша  би  била 
И да  је  од   прућа.
То  је  мени  други  дом,
Најтоплија   је  и  под   ледом.
И  са  торбом  тешком
Ја  у  школу  идем  са   смешком.
                                                                              Милица   Стојановић,  2.  разред

Најлепша  је  моја  школа 

Школа  није  за  малу  децу,  за  петогодишњака,
Већ  за  великог  ђака  првака.

Како  пролазе  године   све  си  већи
А   успут  идеш  у  други ,  разред  трећи.
Цветић  је   за  првака
А   петица   за  јаког  четвртака.
Можда   ме   мало  муче   те  оловке ,  гумице  и  резачи
Али  мени  то  не   смета ,  мени  школа  много  значи.


Андријана  Стојановић,  4.  разред                      

Нема коментара:

Постави коментар